ЗОРАН ЂИНЂИЋ У ОПСЕНАРИЈУМУ

135

(ЧОВЕК ОСУЂЕН НА СЕБЕ

или

КАДА ЋЕ ПРЕСТАТИ НЕСНОСНО)

Јуче се овде обрео Зоран Ђинђић са једним пријатељем (зове се Стојан Церовић, психолог), најављујући долазак читаве гунгуле. Од познатих се очекују Ласло Секељ и Мило Петровић-Инес Мулеле - леатле беег Мило. Ова двојица долазе као претходница, ради обезбеђења смештаја. Пронађоше одговарајуће услове у Лумбарди, преспаваше код нас, у доњој собици, један на уском отоману, други у лигелштулу, а јутрос одоше. Зоран говори о својим мукама око запослења. Таква је судбина бивших револуционара којима нису сломили кичму; јер такви никада нису бивши, они су увек опасни и "потенцијални".

Субота, 26. 07. 1975. г.

Корчула

143

(ПРОМЕНА ЈЕ ОВДЕ ОНО ШТО ЈЕ СТАЛНО)

() Тако је промена овде оно што је стално. Најпре је дошао Мило, чија је прва реч по изласку са трајекта била:

"Долазим крварећи из Кабриних кланаца!"

А имао је мање разлога за крварење, више за захвалност провиђењу: У Земун Пољу десио се карамбол возу који је ишао пре његовог - шеснаест мртвих, 50-60 преобликованих, "препарираних" - тако се некако изразио. Стигао тако са три и по сати закашњења, препун новости из спортског живота.

Првих се дана још некако виђасмо - искључиво у Лумбарди где се сместио, играо се искључиво шах, једном допуњен стоним тенисом. Доиста, имао је разлога за сету - свуда је губио, једино је у "поци" нешто ситно ушићарио, али на рачун Зорана Мујонга (Ђинђића) и горе поменутог Стојана - психолога. Вели да ће око првог стићи Фуња Фуњић (илити Фуњара - то су његови надимци за Буњу), припремају се за даноноћно поклоњење богу игре. Наравно, у питању је "поца".

26. 06. 1976. г. Субота

280

(КО СВЕ КРИТИКУЈЕ МЕТАФИЗИКУ

У СТУДЕНТСКОМ КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ)

Расправа о критици метафизике у Студентском културном центру: Ненад Мишчевић, Жарко и Надежда Пуховски, Никола Милошевић, Превир Маглић, Милан Ковачевић, Мирко Зуровац, Слободан Жуњић, Гордана Шкорић, Миша Арсенијевић, Зоран Ђинђић, Илија Мољковић, Светозар Синђелић, Мирослав Јосић-Вишњић (посматрач), итд.

 

419

ФИЛОСОФСКА АНТРОПОЛОГИЈА

И НАЦИОНАЛНА ПОЗВАНОСТ СРБА

Поћи од тога да постоји извесно тотализаторско поље које обједињује наше индивидуалне праксе". - С друге стране, постоје индивидуални путеви којима се у ту јединствену ситуацију улази.

(Оквир за разговоре у Студентском културном центру, сваке среде у 16 сати, критеријум окупљања: Лично познанство. Учествују редовно: Младен Козомара, Мида Беланчић, Растко Јовановић, Ненад Даковић, Жарко Маглић, Зоран Ђинђић и Обрад Савић, а гостовали др Милан Ковачевић, Божа Борјан и М. Божиновић; главне личности су Маркс и Сартр, а централни појам: Философска антропологија. Циљ је: Преиспитати валидност неких основних Марксових и марксистичких претпоставки и кроз то преиспитивање крчити пут ка утемељењу једне аутентичне праксе).

Али овај стални учесник у тим разговорима стигао је са Миланом Петровићем много даље, до много конкретнијег питања: О државотворном облику који треба да испосредује осећај националне позваности Срба (и Јужних Словена).

22. 09. 77. г. Нови Београд

Сфаирос"

473

(ПРЕДАК УЗВИШЕНЕ МУДРОСТИ)

Ја морам говорити језиком далеке будућности, и знам да ће ми се смејати најпре пријатељи тако неприсутни у подложном струјању Ства; јер језик далеке будућности језик је далеке, оне најдаље, прошлости, тај говор можда сажет у грактању гаврана: Давног претка узвишене мудрости.

474

(ШИРИНА СВЕТСКОГ ПРОСТОРА

или

ДУБИНА И ПОВРШНОСТ ЗОРАНА ЂИНЂИЋА)

Таман утврдивши да се заправо песме "Велики Сунчани Пут" и "Међузвездани Пут" заједнички зову "Врата хармоније", и да уз наслов следује и Раичковићев стих

О, сјај су само врата краја

који ми сасвим неочекивано приступи из неког магловитог сећања, пожелех да после дуго времена чујем Мићуку Перишића, кад ми Ваца запањено, с друге стране жице, рече:

"Шта, зар не гледаш кошарку?"

Драги мој Шабудале, гле како си поражен и како "у непотреб преобраћен"! И доиста, цела је земља сада пред телевизором, у развијању националног јужно-словенског осећања, укључујући и Зорана Ђинђића, дубоког у намерама а површног у средствима да се изгради један рационалитет опстанка.

Уместо пред телевизор одлазим, дакле, у шетњу Новим Београдом - тим козмополисом будућности у коме осећам ширину светског простора.

Крај октобра 1977. г.

487

(СВЛАЧЕЊЕ

или

АРГУМЕНТ О ПАДАЊУ КОНЦЕПЦИЈЕ И ГЛАВЕ)

Философски факултет,

Капетан Мишино здање

Састав присутних на Антрополошким разговорима, Философски институт, Студентски трг 1, Капетан Мишино здање:

Слободан Жуњић, Душан Бошковић, Воја Стојановић, Младен Козомара, Зоран Ђинђић, Растко Јовановић, Вера Вратуша-Жуњић, Ненад Даковић, референт Мида Беланчић и један младић познат ми ликом а непознат именом. Затим долази и Зоран Аврамовић. На жалост, данас нема Томе Смречника и његовог финог онтологизујућег ткања

У фармеркама сви осим Воје, Дулета и Растка, иако први и последњи крајње модерно одевени, а средњи, по обичају, ноншалантно. Брада преостала још само на Младену - сасвим неспутано, и на Миди - карактеристично, козје, обликована. Буња врло необријан, са брчинама које још красе Даковића, Аврамовића и скромност која пише ове редове. Најбрижније одевен Растко, а конкурише му елеганцијом Воја. Скупу још недостаје некадашњи супруг Бадијеве жене, како се једном о Обраду Савићу маестрално изразила Веренца.

Главни двобој воде витез Xонатан Паламидеж (Мида) и некадашњи народни трибун Зоран Минђушић (како је Ђинђић уведен у албум Мила Петровића). Активно учествују у разговору Младен, чија се велика озбиљност на мах преобрне у доброћудан али бритки цинизам чим аргументација "изгуби на нивоу", затим Воја са својим одмереним и логичким сажимањима која бистре мутну воду и некако увек отварају јасан пут према главном проблему, и најзад Растко са својом безобалном елоквенцијом која гута тачке, цезуре, нове редове, упадице, противаргументе, саговорнике, собу, зграду, град, државу, континент, свет, читаву васиону, најзад Растко који, гле чуда, заврши свој говор!

Разговор пажљиво прати Даковић, који често покушава а ретко успева да дође до речи. Једном се (врло смислено и лепо) у дискусију укључила Нера. Врло удубљено ћуте Буња (крајње неуобичајено, али са својим пословичним бележењем "теза") и Дуле (крајње уобичајено) који је по свој прилици на свој симпатичан ненаметиви начин изнад", јер увек брине о ширем друштвеном контексту, о дубљим друштвеним условљеностима, о ширим друштвеним импликацијама, јер он никада не заборавља оно о чему многи никада озбиљно и не мисле; он не жели да као и они, буде изложен ударцима судбине, хтео би да се увек све спремно дочека и да практично определење буде дубоко испосредовано претходним темељним промишљањем свих историјских детерминанти; тако он дубоко уздахне, забаци се уназад на столици, а онда почиње лагано, удубљено спуштање главе и тела према коленима, док се најзад глава не нађе у шакама, већ готово испод и иначе сасвим ниског сточића; и тај положај сасвим речито исказује ступањ његове забринутости. Ћути још (дабоме) и З. Аврамовић, и сам изнад, али са извесним цинизмом добровољног одметника, јако доброћудног и покровитељског, јер ће се, забога, сви путеви већ некако стећи у његовом духу, његов пут је обилазнији а хоризонт шири, он има Егзистенцију а Егзистенција је суштаствени услов философирања, шта, заправо, могу озбиљног да кажу ови суви професорчићи, књишки мољци?

Мида заступа неку врсту теоријско-практичног плурализма, коме пак Ђинђић врло спретно пребацује одсуство критеријума историјске легитимности, залажући се за поуздана историјска мерила која ће управо једном становишту (тотализацији", пракси") пружити легитимацију валидности и приоритета, тј. право да буде реализовано у модалитету збиљности. Захваљујући понајпре бриљантној Растковој одбрани Мидине позиције, Младен изводи закључак да се Миди поткрада једна лајбницовска монадологија, при чему је и Мида једна престабиларно хармонизована монада. Отуда Растко закључује да је Мидин систем апсолутно савршен и да му се нема шта пребацити, онда тријумфално прекида вербалну кавалкаду, прекрсти руке и значајно спусти поглед, свестан ефекта који је изазвао. То је пак прилика за беспрекорног логичара Воју да изведе консеквенцу, пратећи је доброћудним смешком који код њега увек иде заједно са аргументом који уништава саговорника:

"Најсавршенији систем је и најтривијалнији!", а прилика и за непоправивог циника Младена да свој штектави (под)-смех разлегне просторијом, пратећи га одсечним забацивањем главе и значајним погледавањем у правцу субјекта овог писања, како то, уосталом, увек бива када је у питању Мида.

Дискусија достиже врхунац у тренутку када Минђушић доводи противничку позицију ад абсурдум.

"Ако је тако", вели он, "ако је свако становиште једнако оправдиво, онда ти придајеш једнак вредносни потенцијал једном фашистичком зверству и чину најчистије хуманости, ти немаш средства да се вредносно определиш између њих".

"Дабоме", узвраћа Растко, будући да емпиријска структура овог аргумента нимало не угрожава логичку конзистентност тезе.

А сада на сцену ступа разгневљени Даковић, који ни навалом гнева не успева да збрише замуцкивање на почетку реченице и после цезуре; али најзад, без оклевања, успева да дође до речи.

"Би-би-би ли ти пристао да ста-ста-ставиш главу у њихове руке? Ко-ко-коме би је пре дао ако би морао да би-би-бираш? Је-је л би и онда остао плу-плу-плуралиста?"

"Не бих" - одговара Растко са шеретским осмехом и сви прсну у смех. Али Даковић чека смирење и поентира:

"А-а-ако је та-та-тако, онда пада це-цела кон-кон-концеп-цепција."

И значајно понови наглашавајући прву реч:

"Па-да концепција!"

"Ма не пада ту концепција, ту пада глава!"

То беше све што за два сата разговора изговори Дуле Бошковић. Он потом превали телом пут из положаја ослоњености на наслон столице до положаја ослоњености главе на десну шаку, налакћену на колено, и у том скоро усендвиченом" положају, крајње озбиљан, пропрати потресајућу навалу смеха: Све што се за два сата чуло од ове хроничарске маленкости.

Дивна исповест Мидина о трећој сцени" наших мотивација", о потреби говорења ИЗ ПРВОГ ЛИЦА ЈЕДНИНЕ.

"Не оставити ништа себи иза леђа" - каже он у племенитом напору да испуни своје Ја читавим садржајем света.

"Мислиш, не оставити себе иза леђа" - репликује ко други него Младен, и следи обавезан поглед, овог пута без гласног смеха.

Мида би структуралистички и егзистенцијалистички модел објашњења да стави један поред другог, он је 50% једно, 50% друго.

"То је отприлике груба процена" - опет ће Младен.

Ево још два коментара.

"То је као кад узмеш два филтера комплементарних боја, поклопиш их и добијеш - црно, ништа се не види" -то је изверглао Растко.

"Е то је онда већ антрополошки проблем, двојство личности у ствари: Психоаналитички проблем" - готово у исто време рекао је Ђинђић, јер је Растко своју деоницу претрчао не обазирући се на овог говорника.

Мида поново поставља проблем светско-историјске личности, а да заправо нема за то легитимних средстава, осим прогањајућег осећања мањкавости у свом субјективитету. Његова позиција била би одржива само ако би се прво лице једнине могло у свом субјекту поимати као прво лице множине, ако бих, дакле, Ја могао бити Један, Једини, затворени круг Бића у избивању, обухват субјективног и структуралног плана свог свето-бивања. Али зато што хоће да елиминише доминацију, њему читава реалност остаје иза леђа. Доиста, тако и сам себи остаје иза леђа. Борба против доминације заправо је само инструмент самообмане: Да се добро постављено а с муком живљено питање већ на првом кораку извргне у сасвим погрешан, и осим тога лагодан, смер.

И пошто се тако запетљава у тривијални и јалови (а Младен каже: Сентиш) плурализам, он на крају остаје разголићен и немоћан пред убодима немилосрдних циника, којима сада већ не може да одговори другачије него пораженим и горким полуосмехом широког човека који не може да се не смеје туђим духовитостима, макар биле адресоване и на његов рачун.

"Ово се претворило у психоаналитичку сеансу" - каже Минђушић.

"Свлачење" - додаје кратко Младен, сада са читавом процедуром.

А Мида са потресном искреношћу завршава овај маестрални разговор:

"Ја се не стидим свлачења."