ДОКТОРСКА "ТИТОЛА"

ЗА МАРШАЛ-БРАВАРА

или

ПОЛИТИЧКИ ПОЧЕТАК

ЗОРАНА ЂИНЂИЋА*

- реаговање на разговор са Зораном Ђинђићем

на БК Телевизији 21. децембра 2000. г. -

Уз честитке за изванредно вођење и спровођење победничке стратегије, којим је демократску идеју, њене заговорнике, најзад и себе лично, довео на врх политичког живота Србије, желим да Зорана Ђинђића подсетим на догађаје везане за почетак његове политичке каријере, јер их у разговору на "БК телевизији", уочи избора 23. децембра, вероватно услед заборавности, није приказао на веродостојан начин.

Описујући свој долазак на чело побуњених студената Философског факултета, Ђинђић је изјавио да је у том тренутку његов претходник на том положају, "легендарни Влада Мијановић", већ дуже време био у затвору, да за то време није било никакве активности, те да је он организовао студенте и започео са побунама и штрајковима.

На жалост, ништа од тога није тачно. Истини за вољу, Влада Мијановић је заиста био легенда (прославио се код новобеоградског Подвожњака 1968. године) са којом се тешко може мерити било ко од потоњих студентских вођа. Тачно је, наравно, и да је због својих активности на месту председника Факултетског одбора савеза студената (чувени ФОСС Филозофског факултета) осуђен на годину дана затвора, делећи судбину са својом супругом Љиљаном Јовичић која је одлежала три месеца. Али када је Зоран Ђинђић изабран за председника ФОСС-а, Влада Мијановић је већ најмање шест месеци био на слободи, а бар годину дана раније, дакле у сред његовог робијања, а управо у тренутку када се садашњи предсдник владе Србије уписивао на Филозофски факултет (1971. г.), група студената са четврте године философије, на челу са потписником ових редова, извршила је прави демократски пуч осујетивши фаворите озлоглашеног Универзитетског комитета, у сарадњи са тадашњим деканом Дејаном Медаковићем преузела студентску организацију у своје руке и током читаве школске године 71-72. изазивала драматичне сукобе са властима које нису презале од хапшења, претњи, застрашивања и других видова репресије.

Посебно је занимљиво како је Зоран Ђинђић дошао на место председника ФОСС-а Филозофског факултета. Жалости ме да је мој млађи колега и пријатељ пропустио да о томе обавести јавност, али сам сигуран да њему неће недостајати прилика и повода да тај пропуст исправи, јер би то била прилика да се ода пошта нашем заједничком професору философије из Девете (ново)београдске гимназије, касније професору на Новосадском универзитету, покојном др Милану Ковачевићу, као и да се спомену имена неких истакнутих сабораца из времена када се са чела студентског бунта није ишло у страначке фотеље него у затвор.

Годинама је Милан Ковачевић своје најталентованије ђаке упућивао на студиј философије, одржавајући са њима личне пријатељске везе и повезујући их међусобно. Тај подвиг је био утолико већи што је Девета гимназија била озлоглашена због диктаторског понашања вишегодишњег директора Веље Милошевића, стрица донедавног председника Југославије. Слободоумље које је код ученика подстицао Ковачевић мене је на крају трећег разреда гимназије коштало избацивања из школе, а исто је прошао и Слободан Жуњић, данас један од наших водећих философа. Због мноштва таквих случајева, истакнути новинар "Студија Б", иначе члан Ђинђићевог ФОСС-а, Милорад Рогановић, духовито је своју Новобеоградску гимназију назвао "Девети круг". Упркос томе, или баш зато, на Групи за философију спонтано је настала "Новобеоградска философска школа". Њени чланови би потом, у оквиру испита из педагогије, долазили у Девету гимназију на хоспитовање и тамо својим даровитим наследницима убризгавали додатни философски серум. Тако је омиљени професор визионарски удесио да се моје предавање о Бергсону одржи управо у разреду у којем је предњачио Зоран Ђинђић. Било је то у пролеће 1971. г. Природно да сам новопеченог бруцоша, у јесен исте године, по већ устаљеном протоколу "Деветог круга", постепено уводио у активности ФОСС-а којима сам руководио уз помоћ Слободана Жуњића.

Живо се сећам првог јавног политичког наступа Зорана Ђинђића. Било је то на неком симпозијуму у Врњачкој Бањи, где су "философи", по обичају, били у окршају са "комитеткама" и "комитечама". Сасвим млад и свима непознат, Ђинђић је изазвао шок, чак и панику, својим изузетно оштрим говором у којем никог није штедео. Жуњић се препао и јавно оградио. Ја сам пак био поносан на "Девети круг", Одмах ми је било јасно ко ће од наше генерације преузети штафету перманентне побуне, кога ћу одредити за свог наследника.

За то се ускоро указала прилика.

Крајем маја 1972. године (мислим да је био 22. мај), чувено "двориште под липама" Капетан Мишиног здања које су тада делили Филозофски факултет и Ректорат Београдског универзитета, освануло је излепљено анти-титовским паролама. Био је то дан када је маршалу Југославије, машин-бравару из Кумровца (маршал-бравару!), додељивана титула (титола!) почасног доктора Београдског универзитета. Био је то херојски чин студента социологије Драгише Пауновића. Настала је општа пометња, додељивање "титоле" је одложено, а ФОСС изложен страховитом политичком и полицијском притиску. Тих дана сам четири пута хапшен на улици, у кафани, чак и на "Коларцу", где сам читао песме са припадницима "књижевне генерације на Универзитету (чији је духовни вођа била Драгиња Урошевић) и задржаван по више сати у мучном испитивању. Сличан је случај био и са другим члановима ФОСС-а. Верујем да је тада и Ђинђић доживео своје "ватрено крштење" у полицији, о којем је говорио на "БК Телевизији".

ФОСС је испрва одолевао притисцима. Проблем је био: Стати "иза" Драгише Пауновића или се "оградити" од његовог чина и практично га изручити полицији и изложити га судском гоњењу. И да нисам знао за његову намеру (а знао сам), не би могло бити речи о "ограђивању". На заједничком састанку Наставничког већа Философског факултета и Универзитетског комитета одржаном истог дана (сви су моментално били мобилисани!), студенти су остали чврсти у захтеву да се стане на крај "брозној" диктатури. Најобавезнијим да се томе супротставе осетили су се професори праксисовци, чланови "групе осморице", којима је претила опасност да се "студентски несташлук" припише њима као озбиљна политичка субверзија. У нелагоди између две ватре, њихово образложење је било (најактивнији је био Михаило Марковић) да "још није сазрело време".

Притисак је, међутим, делимично уродио плодом. На поновљеном гласању у ФОСС-у, остао сам у мањини и самим тим, сходно демократским начелима, одмах поднео оставку.

Ипак, пословима ФОСС-а руководио сам "из позадине" све до јесени, када сам у традиционалном говору "бруцошима" у Сали хероја представио нови ФОСС са Зораном Аврамовићем, Драганом Глумичићем, Павлом Раком, Милорадом Рогановићем и другима, чији је председник био Зоран Ђинђић.

28. децембар 2000. г.

Земун

1 Игром несрећног случаја, овај текст, намењен јавности, није доспео у штампу. Таман кад је био написан, догодила се у предговору описана пљачка ауторовог стана која га је изложила много већим бригама, па је "прави тренутак" за његово објављивање пропуштен.