СРПСКА ДУША ТОРОНТА

НЕКА БУДЕ ЛЕТ

На лепом плавом Дунаву, са крмоношем који долази са Ганга, улазимо у последње десетлеће последњег столећа последње тисућлети последње ере.

Исти тај Дунав, равнодушно, протиче крај нас, а још равнодушнији према његовом господском присуству, ми се тискамо у тесним коритима, издубљеним између окомитих литица које творе оно што се зове: Град. Капљице смо у том протоку, које у њега сабија иста она сила што честицама твари утискује можност да се крећу, њиховим пак путањама способност скретања.

Па онда: Скренимо! Нека буде лет! Нека се Савитива Права хитне у опход око Луталице Земље! нека се Искон домогне Коначишта! Конца! у тачку у којој се у Истер! у Источну Реку! осим Дунава и Саве, сручује четврти, ток Небеских Вода, хвародоносни лив Сварога и Семеле! тварца од које ће, после, када бродовље Предака и Богова уплови у београдску луку: Да се саздава Округли Храм.

1. коловрат 1990

Землин (Семелин Град)

ТАЧКА ПОЛАСКА

Улазим у градове с божанским усхићењем, са кнежевском тугом излазим из њих.

Пред отискивање на пут, преко континената, синоћ, на Теразијама, уочи свеовлажујућег пљуска, учврстих: Неопозиву тачку Поласка.

После ми се, док прелажах Бранков мост, сазда у погледу, тамо, по сред најводоплавнијег европског ушћа, на до сад Ратном, но једном зацело свеопштем Острву Измирења, Сварогов округли Храм, коначни Сфаирос, тачка сећања Подземља на Небо, омиљено свратиште Бозима, брод који се из Земуна, заједничком чежњом Дунава и Саве, упућује тамо куд је отпловило и Панонско море, куда и Земља плови свакотрено, на словенски! индијски! на Источни Пут!

Сада пак крећем на Запад, путањом Највећег Путника, надлетаћу, као и Он, безбројне земље и безмерна мора, толики ће градови путовати: У сусрет својој памтивости.

Землин (Семелин Град),

о Ивањдану 1990. г.

УЛИЦА МУЧЕНИКА

Као у прастара своја, париска, времена, посветих ноћ бдењу, и дочека ме весело јутро Монмартра, Клишија и Пигала.

Руе Лепиц! Моулин де ла Галлетте!

Враћајући се, пешке, у трећу четврт, реших да саставим сва своја ранија станишта.

Изненада, прво од њих у редоследу оног ходославља, последње у збиљском времеходу мога париског избивања,Руе дес Мартyрес!

Улица Мученика пресели ме у давно једно, мученичко, пре постања, јутро, које пре четрдесетчетири године није дочекало заповедника васељенске српске војске, ђемерала Михаиловића, првог ратног побуњеника Поробљене Европе.

Ето у који дан крећем и са кога места, тамо где у Либертилу, споменик српском Чичи чека да у Ивањици, и Чачку, у Београду, да у Подгорици, у Равној Гори, да у Јагодини и у Ужицу, у Сремским Карловцима, да у свим српским градовима, добије своје стрпиве потомке

Никада, као у ово јутро, не сагледах Париз тако. Као место сусрета неизмериве Величине и застрашујуће Лепоте

Можда и није могло раније да се, у душу, ујезгри то сагледање, пре но шо јој се широм, не отвори лет у Колумбову земљу, за сусрет са оном дивовском ваљаоницом душа које се зове: Њујорк

Париз, 17. српањ

ПУТНИК ДОСТОЈАН УЗЛЕТАЊА

Смирене мисли облакују европско копно у његовом, себенапуштајућем, западнопоклонству.

Тако се у поновно освајање Себе упушта Дух сваки пут, када од завичајног тла изваја: Путкника достојног узлетања

Над Нетљеним водама, 17. српањ

ПРИЗОРИ БЕСКРАЈНОГ СЛИКОКРЕТА

У небо изнад новога Јорка узлећу безглаве грдобе, и згранут поглед не узмаже да слети на долетиште памтивом перу

а већ први додир са плочником Манхатана из основа мења осећање ужаса у савршену присност

Као да сам одувек био ту!

Жута боја таксија даје препознативо обележје шароликој вреви улица и авенија, гледалац сам заваљен у покретној логи, и сам на нишану невидивог снимача, који ме уткива: У призоре бескрајног сликокрета.

Њујорк, 17 српањ

НА ЛЕЂИМА ОГРОМНОГ КИТА

Manhatan су леђа огромног кита кога јаше стоглави диносаурус чије главе и даље ничу.

Manhatan, 17. српањ

ПТИЦА ДОДО

Зора, у Квинсу, свиће, а протекли дан је птица Додо које нема а пева, и звезда умрла на своме небу, а сјаји на нашем.

Њујорк, 20. српња

ПРЕДГРАЂА ВЕЛИКИХ ГРАДОВА

Предграђа великих градова одјек су њиховог, самољубивог, гласа који би своје простирање да прошири у бескрај, и да у бескрај самог себе чује.

Филаделфија, у возу

Њујоrк-Вашингтон, 20. српањ

СРЕЋНА МИЛВОКИ

На обали Мичигена чије се слатке, ледничке, воде простиру бескрајним пучинама дуже, и шире, од Јадранског мора, у Милвокију, чије девојке у својим покретима носе опуштену раскош пребогатог живота, доживех тренутак неочекиваног издвајања.

Први пут после Шенансоа нађох се у здању саграђеном на обе обале једне реке.

Река Милвоки протицаше испод дугачког моста који спаја крила дводелне зграде.

Сетих се Базела, тог привременог окова на телу млађахне повијуше Рајне.

Срећна Милвоки!

Недалеко од места са којег созерцавах јад њене поробљене душе, стизала је она до Великог Ослобођења! Које се зове Мичиген! Похлепни отимач толиких чежњи за бескрајним путем!

Милвоки, 2. коловоз

СТАНОВНИК ЗАДИВЉЕНОГ ОКА

Чикаго Ривер пређох на Мичиген авенији, тамо где обе, и река и улица, успевају да савладају најпре једна другу, затим, свако на свој начин и сваки у свом правцу, големо тело стоглавог чудовишта које се дрско развукло простором Илиноиса.

Испех се на теме највећег међу њима.

На Xон Хенкак кули био сам паук чији је бачени поглед ткао бескрајне авеније, а затим низ те невидиве конце, силажах по улов, блистава здања, саздана зато да се сети дух свог небеског порекла.

Месец над Мичигеном хтеде да ми каже: Тако исто и ја, са висине, мотрим земаљски врв, и највише волим да насељавам задивљено око које ми просеца пут по широким водама.

Чикаго. 08. коловоз

ОКОВРАТНИК ЗА КЛИВЛЕНДСКЕ ТОРЊЕВЕ

Доли и Миши Радаковић, Ђурици Ђелићу

Ни у једном путнику не дочекују се град и свитање како су Клинленд и душе његових српских житеља.

Са незахвалношћу ловца коме домороци натерују дивљач, а он плен трпа у бисаге и без деобе носи у далеки завичај, не спомињем, у овој књизи, људе које настањују градови на моме путу.

Ипак ће и једна и друга у међусобном прећуткивању, једни у другима, и једна с другима, у мојој залагаоници, да похрањени трају, чак и када их, нераздруживе, откупи јутарња измаглица, лењо долутала из Ирија. Најмилији оковратник за вратове кливлендских торњева

Кливленд 12.коловоз

КАПЕТАН ВРЕМЕ

Ручајући, са Бојићем, махи-махи

Седећи, јуче, са Вељком Бојићем, на обали Тихог Водеана, у Малибуу, сазнадох да се Калифорнија, путничким разредом, упутила према Аљасци, те да и ја, тога часа, за столом, ручајући Хавајску рибу махи-махи, пловим на том дивовском броду чија се посада уредно смењује кроз столећа, и једино капетан, на палуби, стоји увек исти, до у непротицање развучено Време.

Лос Ангелес (Енцино)

19 коловоз

ПОД КОПИТАМА СКУПШТИНСКИХ КОЊА

Док се први пут бејах приближавао, возом, толико пута у прошлости замишљаној Филаделфији, дође ми у памет мали Часлав Вукосављевић који ми , у затвору, приповедаше о свом првом доласку из Куршумлије, у Београд

Како је пред Скупштином, у чуду, стајао и питао се, сања ли, или је то стварно он на том слиславном месту из бајке, под копитама ритајућег коња који као да искачу из најлуђег сна

Сада се тако и мени учинише Санта Моника, Малибу, Булевар Сумрака! Беверли Хилс, Пасадена, Холивуд

Колико необичности у изненадном издвајању кад стреловито појмише да се налазиш управо ту, да се то још увек и баш ту, да носиш у себи исти онај поглед, и исту ону свест, којима је, из Куршумлије, Београд изгледао недостижнији него Колумбу Нови свет.

Холивуд,

ноћ 20-21, коловоз

ПОДНОЖЈЕ ОЛИМПА

Од сјаја и беде Холивуда, видех само сјај, иако се беда можда ипак крије негде у душама, нарочито оних легија девојака које долазе на ту неупоредиву гозбу, и никако се не могу помирити да ће, за њих, на трпезу, остати само мрвица, а од целог Олимпа само подножје.

Холивуд

ноћ 20-21, коловоз

КЉУНОГЛАВЦЕ,

КАПЕТАН КУК

Поново ме на Водеан, у Молибу, доведе Вељко Бајић, и поново се упустисмо у дубоке разговоре према којима језеро Тахо у Невади, и у Калифорнији, изгледаше плитко као Обеска бара

Осматрајући пеликане како се, кљуноглавце, увек по двојица одједном, обрушивају према своме плену, и затим галебове који им, на главу, слећу и одатле, из кљуна им, краду још, копрцајући рибу

Говоримо о становницима Хаваја, столећима загледаним у водена беспућа, оно исто које нас сада раздваја од њих у ишчекивању доласка Божијег Сина, и тако га једног дана и дочекаше, свог Таманитеља, једноруког капетана Кука.

И ми, на Земљи, у очекивању Божијег изасланика, хоћемо ли угледати пристајање смртоносне лађе.

Малибу, 24. коловоз

ВОДАН У ТЉЕНОМ ЦАРСТВУ

Када су Подземни Бози одлучили да, дивовском сатаром, замахну и расцепе копно, тако да њихов брат Водан може провалити у Тљено Царство, оставише, на средини залива, део свога имања, да буде легло и станиште пеликанима и осталим Стриборовим творкама

После су ту дошли двоноги створови и , једни за друге, подигли тврде зидине, да једни одатле не могу отићи док им то други не допусте

Острво назваше Алкатраз - Пеликан!

Да она не одлети, према пучини, у блиставе Воданове дворе, подигаше, на улазу у залив, стражарницу за тисуће очију, и тако је настао град над градовима, сан над сановима - Сан Франциско

Сан Франциско, 26. коловоз

РОДИТЕЉКЕ ГРАДОВА

У Лос Анђелесу, у једном од оних процвета кроз које се Водан увлачи у копно, гледајући како се на поподневном Сунцу, и сверазливајућем блеску купају безбројне барке, сагледах луке као родитељске градове

Исти тај осећај проже ме, јуче, При Првом додиру, још у ваздухоплову, и у Сан Франциску.

После сам, омађијан, гледао шарене аутобусе у које, већ у покрету, ускачу зајапурени путници, несвесни да играју улогу статиста у једном вечнопонавајућем сликоврату.

Сан Франциско, 26. коловоз

СВЕДОК ВЛАСТИТОГ ПОСТОЈАЊА

Када је Xорx Баркли рекао: На Запад креће историје ток, није сигурно ни слутио да ће се, због тога, његово име наденути граду, у који ће Сан Франциско настанити свој Ум,

Али и око из којег ће му нетремично досијавати поглед за сведочење властитог постојања, да не потоне у неопажајност, као оно дрво у кводу, када заспи, или некуд одлута: Бог.

Баркли, 26. коловоз

ЈАХАЧ НА ПОНИ ЕКСПРЕСУ

Момчилу Тасићу

Хеј Xо,

Потерај хујног понића хитро, хитрије, сто му бамбусових прутова! И немој да окасниш у Землин град за дан Кадма и Хармоније, тако ти букефалних! пегазних! крила твог калифорнијског Јабучила!

Хеј Xо,

Где ме то прободе у Старом Сакраменту, стрело хитнута из Сент Луиса, са Мисисипија, неочекивани доносиоче древне вести: Да најбоље човек потоне у сушто када, кроз њега, изненада, у галопу, протутњи Вечно Прошло.

Хеј Xо!

Пренеси преко Тихе и Индијске воде, кротиоче вихорног заборава, преко Црвеног и Средоземунског, преко Мраморног и Црног мора, па Истером под Семелин град, овај дрхтај уконачења у непролазно Време смелих почетака, који онда, и без присећања, насељава завичајну, седелачку вољу: За трајањем.

Сакраменто, 27. коловоз

КОНАК У ВОДЕНОМ НИШТА

(Између три бескона)

Жеља ми је била да Сан Франциско, и Лос Ангелес, преко Санта Барбаре, повезујем колима, лагано, уз обалу, путујући, као што, пре толико година, клизних низ Жиронду.

И у Сан Диего дуж обале, млидијах путовати, сладећи се дивотама златне Калифорније, водом и умом преотете пустињи.

Али не би суђено

Зато ће ме сада, између три бескона, кушати онај са водеанске стране, кадар једино да настани голу могућност слетања: Хавајски конак у воденом Ништа.

Ваздухоплов

Сан Франциско- Лос Анђелес,

27 коловоз

ЈЕДНОРУКИ КЛАНАЦ

ТОПОНГЕ

(Лонг Бич, потом Небо)

Сада већ напуштам и Лос Анђелес, и Санта Монику, и Калифорнију. Најтеже се растајем од Тихог Водеана, од Малибуа, од једноруког кланца Топонге.

Враћам се на Исток, истиче последње зрно у пешчаном сату Запада.

Збогом Квин Мери, лењо усидрена на Дугој Обали, збогом Хауарде Хјузу, збогом Пучино!

Добар дан Пустињо, лавље коже, кожо леопарда, Бог те од спржености сачувао, Палм Спрингсе!

Добар дан, Колорадо, водо, зеленило, животе! Добар дан, кратеру, кањони, Језеро!

Господо Облаци! Немојте ме спречити да видим Мисисипи! Која вас то вода зелена шаље, господо шешири на главама дубоких сенки.

Здраво, Црвена Пустињо спржена Жар-Птицом, Аризоно!

Здраво, Нови Мексико, Месече у равнодушној модрини Бескраја, чудна вароши Албукирке, под Поклон-планином која се населила на обалу пустињске реке.

Ево и тебе, државо Колорадо, тек толико да се са Канзасом отимаш о ту пусту земљу на коју Господ јамачно рачуна као на твориво за неку будућу уљудбу.

После равног, житородног, савршено обрађеног Канзаса, поздрављена буди валовита и шумовита Небраска! Па Ајова!( И ти мораш бити ту негде, кожночарапни Војоминже! И обе Дакоте! Ту ће Вам, негде, свима, границу са Илиноисом саздати богодолична Мисисипи!)

Господо облаци! Па лепо Вас молим још од Аризоне, па немојте баш сада!

Јер ево, кроз завесу од измаглице гледам богињу Мисисипи, како у бескрајан простор вуче за собом градове, мочваре и аде!

Драги мој бесконачни Чикаго, добро вече! Посинче хладног језера, истиснут на копно, згранут очуховом величином, ти си, од свога детињства знао да ћеш по слави надмашити тог охолицу, који ни Острвима не хте да уступи простор! Него Ти пропушта свог родитеља, Северца, да да Те окује зими, и спречи Твој наум, да га опколиш целог!

СИДРИШТЕ КОНАЧЕЋЕ ВОЉЕ

О шта Ти све не доносим у бисагама, добри душе, чувару Огњишта, Кућанице! Благо толиких полетања из градова, које се претвара у златни прах, када се Биће отме Земљи, и сав пурпурни бескрај сабије у дроб!

По ко зна који пут, сада, напуштам Чикаго, пусти ме из тога кавеза, на зеленој површини језера у сенци лептирице, Мичигена!

Јастреб сам који долеће над градове у потрази за свеобухватним местом, са којег стрм поглед, и широко крило, луче једно име за све то мноштво живота, судбина, раскоша и јада, за сав тај сабор стихија и душа, за то сидриште коначеће воље што се зове Град.

У ваздухоплову

Чикаго, Илионоис - Колумбус, Охајо

1. гроздобер

ЛОЗИНКА БРЗОГ САВЛАДАВАЊА

Мој школски друг др. Зоран Ботић лекар-анастезиолог, примора ме, дивном упорношћу, да недељкрај проведем у његовом дому који је, са својом Патришом, сместио у бојолики предео са шумицом, двоспратном кућом, пливалиштем и сателитским прозором у васцели свет, четврт сата удаљен од Доњн Тоњн-а главног града државе Охајо.

Више него игде до сада, у Америци, у Колумбусу појмих начин америчког живота.

Крст уписан у круг - то је лозинка брзог савладавања огромног простора.

У сред града не станује нико. Ту се, према небу, дижу дивовски билдинзи, пословна и управна средишта доја сви у Америци називају Доњн Тоњн! Доњи Град! Око њих, на плочницима, пустош увече, а они у мраку. Тако исто и недељом. Једино саобраћај тече, а блистава возила тону у подземне стаје, из којих се двоноги сворови потом пењу у утробе недогледних трговишта и гостиона, са вишеспратним галеријама и стотинама радњи свих врста. И у том неочекивано високом, и у свим правцима продубљеном простору, кошница, мравињак: Врв!

А свуда около започињу шуме! У њима више нема Индијанаца, и нема тајанства нетакнуте Нарави. Него се под дрвеће невидиво населиле куће - ниске, широке! Лењи баштиници расипнога тла! - и нехајни падач у ждрело отвореног пута не би ни помислио да се налази у сред кичменог стуба рашорене селендре која целој једној држави служи: Као главни град!

Колумбус (Охајо)

2. гроздобер

ДОБРО ЈУТРО СА НЕБА

Отворих очи из охајног дремежа, а пода мном, одбегли јагањци скакућу, подаље од стада, над сањивим пољима Индијане, и пасу јутарњу росу.

Хеј, јеси ли ти то, Индијанополисе, миљениче равнице и брзине, добро јутро са неба, нека ти мој поглед и благослов буду јутарњи зрак, бржи, и пробојнији, од свих Формула 1, које су те сениле, и простиле!

Хеј, Језеро, мождана коро Водановог ума, доскочиште лакопреном Сјају, писто за узлетање живодоносних патуљастих путника, потоњих становника Облаковог царства!

Хеј, Чикаго! Xиновска рибо коју водољупци измамише Језеру, па јој главу оставише у води, а тела оковаше бетоном.

ГРАДОВИ ОТПОЗДРАВЉАЈУ ЗВЕЗДАМА

Ево пода мном Толедо, кроз који и копном, на путу за Кливленд, бејах путовао.

Зракасто из средишта, оштро просеченим стазама, светлуцају доконе авеније. У даљини се слуте Велика Језера, чељад Севера.

Градови отпоздрављају звездама, а у међупростор, лишен надзора свелосног Господара Неба, упловљавају летач на Белој Птици, мирич Висине и Дубине, витез Распутице, јастребна ока за светлосни плен.

Ваздухоплов Чикаго-Њујорк,

3. гроздобер

УЛАЗНИЦЕ ЗА ЊУЈОРШКИ ТЕАТАР

Индијана, Охајо, Пенсилванија, Њу Xерси улазнице су које морају показати Чикаго и Илиноис на улазу у њујоршки театар Ваљаоница душа, Манхатан, Бродвеј.

Ваздухоплов Чикаго-Њујорк,

3. гроздобер

(док су улице Манхатана, одозго изгледале као главица лука који је неупоредиво брзим и одсечним покретима исецкао др Вела Симић)

БРАЋА ПО ЛЕБДЕЊУ

(Тонући у звук торонтеле)

Поново полећем са тебе, Ла Гвардуа! Поново пловиш пода мном, Источна Реко! Опет се извијам над ваше небохвате, близанци Манхатана! Сада ће Господар Хадсон да ми покаже: Најбржи пут у Канаду.

Оче Стриборе! Посрчи ово облачно млеко које се просуло увис из вимена земаљских!

Ево, видех Торонто, за трен.

Браћо по лебдењу, Облаци, другари са толиких надлетања, та размакните се бар мало, да моје око први пут угледа велику земљу канадску!

Кроз дно Млечног Облаковог Мора тонем у звук величајне торонтеле, коју ми одозго, са слетилишта, за добродошлицу, већ свира радикално демократски оркестар Николе Пашића, под управом Петра Глазбословенског: Јужног ловца на северни склад.

Ваздухоплов Њујорк-Торонто,

5. гроздобер

СРПСКА ДУША ТОРОНТА

("Нећу више ићи на ту страну")

А када ми изненада уситнише Свилен конац музиканти, овде, у бездушној даљини незнасербијској,

Свилен конац (Плетен од сна!)

Танка пређа (па се покида),

Заиста се претвори у чежњу, у карасевдах, у дерт, овај онтаријски дан,

(Милане, драгане,

Еј, девојачка туго: Преголема!)

Препун махагонија у сећању, и магнолија, из Санта Монике, и из Предела Жеге, новобеоградског, земунског, у рано пролеће.

Па каже:

Када бих се опет (родио)

Дунавом бих опет (пловио)

Певао бих (цурама)

Што расту крај Дунава,

У Шарану! У Сент Андреји!

Довикујем у ужагрени простор кафане, у Венецији! На Гардошу!

Како је лако певати, као птици летети, Станиши Стошићу.

И та птица прелеће Онтарио, српска душа Торонта, и одлеће у слободан, звездани, простор!

Ој Србијо, Слободанко моја, певао је, још 1971. године, власник овог равноанђелскога гласа, у Соко Бањи.

Мој соколе гледај где си долетео, не дај да ти очупају крила над овим хладним водама!

Како шумиш

Ој Мораво (моје село равно)

Ију!

Јелек, антерија (реденици)

По томе се знају (сви четници)

Ију

Ко то каже(ко то лаже)

Па до Равне Горе

Ију

Већ одавно спремам (свог мркова)

Јер ћу опет ићи (на ту страну)

Ију

Торонто, кафана Marys

14. коловоз 1992. г

У НЕПРОМОЧИВИМ КОРИТИМА ТВАРНОСТИ

Бескрајне пучине великих Језера! Слатка водо! претворена у питки укус на непцима Бића, свему саобразив, у свему садржив основче живота! Срећни безобличе! настамбо немуштим творкама, становниче Празнине у непромочивим коритима Тварности, крвоточе створа што се зове Град!

И ти, дивовска пећи, која свој ожежени језик расхлађујеш на ледничким водама Онтарија, Жар-Птицо, чија те крила, Планете, носе у завичајно јато, Хумовој Слами и низ Млечни Пут! Творче живодајних мисли од којих најблиставије повераваш Води!

Обоје били сте ту, у Празном, у Тишини, када се усхте Свевишњем Оцу да вас пресложи у Стих, да римује Ватру и Воду, вас иначе саздане за стихијни Рат, и када по водама, да својом златном кочијом може да протутњи, разастре Велики по водама Пут, непресушно твариво за творницу Жића, бићку јаму за кроћење јаровитог Жарца и пресађивање своје пенушаве Светлости: У Свет.

У возу Торонто-Монтреал

8. гроздобер 1990. г.

(путујући уз Онтарио и Светог Лаврентија)

LE VERS UNI

Pour Monique Dussault

Ci-git

LUnivers

Le Vers Uni

Du Monde

Dechire-le jusljuaux Os

Oh Terre!

Enseveli son Corps! Avale sa Chair!

Mais garde sa Flamme

Pour recommencer

La Ronde

Montreal,9.septebre

SOLOEIL

(VOEUF SOLITAIRE!)

Soloeil

Dans I'oeuf funebre

Voeuf solitaire!

Recree I'Epouse solaire

De la Pensee-Veriebre!

Монтреал,12. септембре

OTAVA RIVER

Први пут, јутрос, после два и по месеца, пробудих се потпуно засићен: Путовањем!

У потчеоној измаглици, док ми брујаше она јутрена, по буђењу, несвест, где сам то? шта више радим ту? одмотаваху се срдачни сати са Милом Павничког Малруни, и из великог хола, у Министарству иностраних дела, одјекиваше смех недавног повратника из Београда Данета Слободановића, алиас Денија Лалибертеа, српскога зета.

Јер неко је, на сред тога огромног простора, викао:

Денис, Денис!

И човек се питао, ко ми се то, овде толико радује, када подигавши поглед, угледа кнеза од Лужице, од Србије, од драгог му Београда, коме се већ тренутак касније бацао у несуздржан, братски, загрљај.

А за то време, испод зидина скупштинских здања, пос ред канадског ума, текла је, равнодушно Отава Ривер, и свакидашњи живот низ Пешачка улица:Спаркс стреет

Отава, у аутобусу за Торонто, 14. гроздобер

ЈУНАЧНА КЋИ НИЈАГАРА

Велико слатко језеро Ири, заробљено Коначним Обалама, одлучи да о свом ропству обавести сестринске воде. Зато своју најдражу кћи Нијагару упути брату Онтарију, да овај, преко свог чеда, Сент Лоренса, пренесе вест оцу Водану.

Широка душа Нијагара крете на пут не тајећи своју намеру, те она стиже до уха Господара Обале. Да је спречи, он похита испред ње и xиновском сатаром одсече велики комад земље, не би ли јој страх усадио у срце и приморао на повратак.

Али јуначна кћи Нијагара не устраши се пред овом препреком. Видевши понор под собом, она део своје војске посла у извидницу, да га заобиђе, но кад увиде да ће свакако, кад-тад, наићи на њ, она расподели снагу и баци се, стрмоглавце, у дубину.

Господар Обале и његов Земљовласник, Континент, задививши се овим подвигом, одлучише да ту венчају своју децу, Канаду и Америку. Сваком у мираз дароваше по један скут Нијагариног пенушавог скока. За вечито сећање, оставише будућим сватовима страшан хук, и облак воденог праха: Слушни и видни одјек свадбене теревенке.

Нијагара Фалс

15. гроздобер

НАЈЛЕПШЕ СТАЊЕ ДУХА

Јуче у Квинсу, по буђењу, поново: Осећај засићености, путовањем.

Па ипак најлепше стање духа: Путовање, воз.

Попут тела, прикованог за једно место, учврстих тако и свест. Поглед у стање непомичности. Мирујемо и воз и ја.

Заиста, крилата постаје Природа, дрвеће постају тркачи на слету, шумарци запреге које вуку жито, градови војни транспорти са безброј вагона.

Да има силе да задржи тело лебдећим у истој тачки простора, око би гледало како Сунце, у односу на њега, стоји непомично, а Земља путује досадним путничким возом без иједне станице, без одморишта.

Таквим оком Сунце гледа нас.

Воз Њујорк-Вашингтон, 18. гроздобер

ПУТНИК БЕЗ ПОВРАТНЕ КАРТЕ

(На рекама Делавер, Сасхакана, Потапско)

Посвета Сави и Зорану Јанковић

Како се зовеш, Реко, која весело жубориш у оков који се зове Филаделфија?

Како се презиваш, Животе, који путујеш у нашем телу, у којем граду силазиш, путниче без повратне карте?

Реци то возачу који не зна последњу станицу, реци: Од кога си купио карту, и колико она стаје? Јеси ли знао куда си се, и зашто, упутио? А тамо, дочекује ли те ко на станици, и да ли истим путем можеш да се вратиш?

Реци надасве: Продужаваш ли можда пут, и на последњој станици само мењаш воз?

Воз Њујорк-Вашингтон, на уласку у Филаделфију,

18. гроздобер

СКАСКА О БОДРИЦИ И ЗЛАТУ

У подземници, од Сенеке у Квинсу па до Пан-Статион, у Мадиссон Сљуаре Гардену, смејали смо се, Орао и ја, грохотом.

Погледавали су нас, у чуду, људи црни, црвени, жути, бели, мрки и шућмурасти.

Смејасмо се лопову Бодрици који је гледао како његов газда краде злато народно, и снује о дану када ће га, за себе, отети.

Онда дође тај дан, и Бодрица каже: Сада ћу тим мојим златом украсити одору новом газди кога ћу ја поставити.

Тада долази прави газда, са лисицама за Бодрицине руке, и пита: А чије је то злато?

Е на ту реченицу: А чије је то злато, тресли су се и њени изумитељи, и вагони надземнице и Њиллиисбоург бридге, и Манхаттан, а воде Еаст ривера искакале на обале, у потрази за Бодрициним златом.

Воз Нењ Yорк - Њасхинтон, држава Делањаре, 18. гроздобер

ПОТОМАК ТРЕЋЕГ РИМА

Два Рима су пала, трећи Рим и даље стоји - четвртог бити неће

Монах Филотеј

У станици Александрија, надомак Вашингтона, воз се зауставио да прими једног јединог путника.

Захваљујући том, усамљеничком, и сасвим неочекованом, укрцавању, у Александрији, успех да видим чудо које на обострано саобразној води, потомак прастарог Нила приређује потомку древнога Рима.

Збогом, отмени граде на индијанској реци српскога имена, потомче питомог Мериленда и прашумне Вирxиније! Збогом, сетна Александријо, безбрижни животе уз обале Потомка, збогом сви ви, Смитсонијони од Простора и Уметности до Природе и Повести! Збогом, Рембранте, опседнут Светим Павлом, зналцем тајинског згодовања, и својим лицем, збогом, повампирени вечни Риме зазидан у капитоле, конгресе и обелиске, збогом, Вашингтоне и Линколне, неподигнути спомениче Српском Чичи, Бела кућо, збогом, пентагоничи, гејтови и стејтови!

Ево, воз у овом часу креће, јер у међувремену бејасмо упловили у луку Унион Статион, и сада ће у моме оку позлаћен поподневним сјајем, још једном да заблиста овај свестрано расподељени град, мозак Америке, престоница Света, из које односим и остављам у њој осећање завичајне присности, јер тако је то са местима на која ћемо се често враћати.

Воз Вашингтон - Њујорк,

19. гроздобер 1990. г

ПОВРАТАК У СЕМЕЛИН ГРАД

Да ли је требало да пропутујем целу Америку, небеса над толиким градовима да својим погледом сручим под њихове кровове, толиким рекама да будем премост и толиким одласцима збогом, па да најзад,

У Балтимору пронађем оно што очекивах од других градова: Веселу шарену луку, прилеглу уз дугоухи океански залив, сигурно уточиште завичајној чежњи, која ће ме сада, путањом Савитљиве Праве, низ ток Небеских Вода, низ Источницу Реку, вратити у Тачку Поласка, на Троречно ушће, у Семелин град.

Воз Њујорк-Вашингтон

19. гроздобер

ПЛАМЕНА КОЧИЈА IST RIVER

Велики сунчани пут у осамнаест сати и петнаест минута, улази у Манхатан, и ми са Вилиамсбург Бриxа, бацамо златну ужад, низ коју силазећи, укрцавамо се у пламену кочију Ист Ривер, а са великог окупа народа и вода коју је сазвао Господар Хадсон, прелазимо на зборно место Слободе.

Истино Хваломудрости! Мајко и Кћери Оца Који Је Свој Син! Клицо Семена Које Клија У Хварном Срцу Твога Народа! Сабери на овим водама бродовље Предака и Богова! и поведи га на Источни пут!

Оплемени срце крманоша са Ганга, да обишавши све земље, најзад, преко Средоземунског и Црнођорђијског мора, Истером стигне у Семелин град!

Њујорк

20. гроздобер

ДИВОВИ МАНХАТАНА

Можда најважнији догађај на овом путовању: Повратак осећају нераздруживости Писања и Путовања.

Ова књига постала ми је, као некад, продужени део руке, и духа.

Као и толико пута, пред полетање, и сада, на залетишту Ла Гвардије, кроз кишну завесу, преко њујоршког Истера и његових мостова, мотрим из магле провирујуће дивове Манхатана.

Застрашујући у првом сусрету, они после постану домаће животиње које ни за живу главу не бисмо пустили из дворишта.

Будући читаоче! Ти, који ћеш у неком новом тисућлећу газити по рушевинама градова, данас толико испуњених творилачком вољом и поноситим узлетањем!

Знај да је у време уласка у Доба Водолије Земљом корачало неустрашиво поколење, пород Сварога и Семеле, које је имало умећа и одважности да се отисне у потрагу за тајном стварања, крчећи пут и у дубину твари, до бесконачно малог! и у ширину Васељене, преко свих граница Бескона, до изнад замисли домашиве величине.

То поколење узлетало је над облаке и изашло из Творнице Бића, у празан свемирски простор из кога су морали да долете наши Тајни Оци, зато да би, одолевши закону међусобног прождирања, узмогли да се, једном, у њега врате, у тајно коначиште наше воље: За Опстанком, и Смислом.

Ваздухоплов Њујорк-Чикаго,

22. гроздобер

ОТКИДАЊЕ ВРЕМЕНА

Напуштам Америку, са широм отвореним вратима, да се у њу често враћам.

Чудесна случености која кидаш Време! Ти која кроз Случај сливаш у слабашну нашу моћ докучивања потајни наум Суште Лучи!

Теби је само знано зашто ми поседаш свест увек када се спремам за повратак, па губим, заборављам проклето црвено, и летилице одлећу без мене, да празни остану Дочек и Завичај.

Тако ми и сада, у последњи час, мењаш и Кад и Где, и видим одједном да ми је очај промашеног лета цена за правовремено Тад и упризорено Ту.

Зато ћу, сада, слетети у толико пута промашивани Амстердам, који је, можда, сву сабијену дејственост досадашњих несусретања, уштедео као откуп за овај један дан који ће пореметити ток наумљеног проклетства.

Али зато, биће то, гле! тачно у дан немачког уједињења!

Па и из Индије када се хтедох враћати, беше ли и тада почетак листопада? Не остаде ли ми и тада гранична прелазница заборављена на хималајском небохвату, међу Тибетанцима? Па зато, у одложеном повратку, дотакох град који ни пре, ни после, не обиђох: Рим! И то баш у дан када на престо Лажног Изасланика поставише исти они Синови Таме словенске крви незгрешиви плод?

Напуштам, дакле, Чикаго, који је постао обавезан унутрашњи xеп за који ћу се стално машати.

Залећемо се.

Сада ће брзина да ослободи нас

Теже.

Ништа сем крила за Тварност ме

Веже.

Ваздухоплов Чикаго-Амстердам

Ноћ, 2-3. листопад

ВАТРОГАСАЦ СУНЦЕ

Гледајући девојке у служби холанске компаније КЛМ, помишљам да има створења која се рађају, и после умиру, са осмехом!

Тај осмех води ме на позајмљени прозор, у дну летилице, одакле најпре мотрим ужарени ми Монтреал!Стварносни Брег! Затим страшну реку Сент Лоренс и њену делту, градове запаљене на њеним обалама, и видим:

Ноћ је шума чији пожар гаси ватрогасац Сунце!

Ноћ је гориво које троше Градови и Звезде!

Ваздухоплов Чикаго-Амстердам

Над делтом Сент Лоренса

Ноћ, 2-3, листопад

У ИНДРИНОЈ КОЧИЈИ НАД ЕВРОПОМ

Невесто Земљо! Тајанствено лепо лице испод нежног вела! Кавим ћу, сада, очима гледати на ону страну откада, јутрос, додирнусмо европско тло, заједно са првим зрацима Индриним, чија кочија расипаше руј по увојцима Зоре лебдећим над поларном постојбином ведског народа, пре но што се сручи у зору немачког уједињења, у коју усијавах над Северним морем?

Удивљено, после, корачах преко и дуж канала, као Чикаго преко кровова.

Таквога града до сада не видех!

И Венецију, и Бриж сам видео, на водама. Пропустих Сринагар, у Кашмиру.

Стокхолм ми се чини одвећ северан.

Можда ће из мога словенског ока још блиставије севнути сјај по невским водама, у Санкт Петербургу.

Амстердам пак дотакох онако најлепше, како се духом, спремним на одлетање, дотиче душа прилегла на улице и воде.

Сада, међутим, земља пода мном, доле, зове се Немачка, и синови тога пука оштре данас сечива и дух на истим оцилима на којимапрастари словенски бози брусијаху небески лим.

А тамо доле, јеси ли то већ Ти! Српска земљо! Петрињо! усидрени збеже! И ваљда од дрхтаја јуначких срца у српским грудима, подрхтава сада и ова летилица, којој већ Јасеновац, и Градишка, и небо изнад њих, довикују, да пролеће кроз Бермудски троугао за сваки спокој, док невинчад не буду опојана, и кости пребројане.

Индрина кочија спушта ме кроз сумрачни вео.

Невесто, Земљо, најлепше Ти стоји Тајна када узмеш име Србије!

Ваздухоплов Амстердам-Београд

3. листопа