Coelum non animum mutant

ljui trans mare curunt.

(Небо мењају, не душу

они што преко мора језде)

Хорације

...terraeljue urbesljue recedunt

(...и ишчезавају градови и земље)

Вергилије

Души се његовој у цркви за спокој не моли

јер је слободу волео више но што Бог допушта.

Али молитве би ионако биле узалудне

јер кроз зидине Града идеја оне не продиру

већ само стихови песника

Едуард Дајч

 

Лепо смо путовали. Будила се Корчула и јагањци, у земљу утонули, на брда прилегли, звали су се магла. Дух спава у долини, рекосмо. Вела Лука затим дочека нас тек отвореним капцима, брод се ускоро отисну, а онда дубоки залив за нама и узбудљива стара мисао: Како су некад бегунци са копна насељавали острва, како у исти овај залив, радозналих погледа, упловљавали. Некада мишљасмо о томе када из Сплита, на Јелсу, путовасмо, ветар је неки шибао. То је био повратак у прапостојбину и мисао врло чудесна.

Лепо смо путовали. Корчула се удаљавала, Пељешац на истоку нечувено мрачан био. То је била Неразлучива Тмина, тама земље сливала се у оку са тамом зрака. Море је на тој страни прелазило у потпуно одсуство светлости, с друге пак стране јасно се оцртаваху драга острва, чак и копно Италије угледасмо. Сва ћемо острва обићи, драги пријатељу, на острвима дух се враћа у Хеладу, уз коначне обале пристаје морепловна мисао. Тако су некада свитајућа јутра дочекивала јунаке и Богове, тако ружопрста зора умивала беле, из мора израњајуће, градове.

Што више пловимо, драги пријатељу! Дух острвске мисли нека не напушта нас!

Брод Таково, на путу за Вис, 1973.

 

Ватра се ватри радује, заборав других Стихија! Ваздух је гости, Земља потпаљује, тек Вода кроти. Али када се морем сусретну, празник је то Борбе и поМирења!

Крећеш се, пловиш, у Сунце гледаш. И свуда пред тобом: Пут! Промена положаја не угрожава га: Било где да си, он је мисао твоја, и твоја намера!

Па онда: У колико ли се мноштво Путева тај јединствени, и свеприсутни, у твоме виду Пут, разврстава?

Остаје ли од њега ишта, када се у безброј погледа, на безброј тачака простора, утискује?

Брод Таково, на путу за Вис, 1973.

 

А онда: Загледај се у блесак, у онај се одблесак, у оно сједињење Воде и Ватре, у онај мир вечити међу Стихијама, загледај, видећеш:

Да ту смо негде, на том, Сунчаном, Путу, залутани, и не распознајемо више сукоб, и освету, иако сукобљени, иако гневни.

Тим Путем завађености и помирења лебдимо Ми, несаломиви сневачи Даљине, и вечног Присуства, поклоници Празнине, осветници Смисла.

Вис, 1973.

 

SEMPER IDEM

Ево нас, сада, у тишини, ево у прикупљању.

Градови испловљавају из лука, даљине постају блиске, и ми се сусрећемо негде, над свезадирућим морем, тамо где се у надсвирни бруј сливају: Танки ветрови са наших струна.

А све је то једно исто море, све то кретање, и лахорење, урлање, затим затишје, површином.

Ми се тако припајамо, и не раздвајамо, непоколебивошћу Свеприсутног, чак и када се градови врате, са избивања, у луке.

Вис, 1973.

 

Чудно ме, заиста, обузима, и видим себе тужно, далеко. Постоји полуострво, и на њему гробље. Изнад обале, читавим полукругом, протежу се гробнице. Искрсну ми, и обузе сасвим, стара мисао: Како је иста та земља, са истим обликом тла, стајала ту, у далека времена, када су мудри Хелени, и затим срчани Латини, живели, и умирали, и многе још, претходне, и потоње векове, гостољубиво, и усрдно, примали толике, брижљиво отпремане, црвоточиве, покојнике.

Како да самерим Време, уткано у полуострвце? Још увек је ту исто оно море, још увек исто Сунце, подмлађено корење чемпреса и даље дуби тло, и људску трулеж, изнова, ставља у службу Бића. Па ни имена не мењају се: Јер она, танушна, нит Личног, уплиће се у његово, истоветујуће, ткање, када придошлице забораве на себе, и радо размене своју твар са новим, подземним, пријатељима.

Чиме се, ту, мери Време, када ништа не стари, када се не мења ништа? Ако можеш замислити и најмањи, непропадиви, комад простора, свака мисао о Времену постаје незамислива.

Вис, 1973.

 

Ύ

Угледавши Месец на дневном небу, осетих да ме из дубине дроба подилази језа.

Изнад и око њега, плавет царује. Плави се очај распукао простором, да се чини: Нема дубине, читав се онај међузвездани понор згрчио у превару Сунца, заклонио за слаби домашај нашег вида.

То се, у моме чуђењу, обелодањује моћ Месеца: Да не подлегне превари, да се одазове изазову зрака! Којом то силом наше Сунце отима ноћ просторима, како се пак та ноћ покорава сјају, како се у плаво таложи и, привидом одсуства дубине, објављује!

Тако се, присуством месечевог бледила на дневном небу, осведочујеш о дубини привида и утешности заблуде.

Колика ли још Сунца зауздавају Тмине, колики простори светлост, у недра, скривају!

Вис, 1973.

 

Шта хоће да ми каже круг у који се, уморно, затварам? док се, упорно, понавља новембар у мени, док тмуло одзвања, шуми и опада?

Где ме све не затичу моји кругови!

Течем, жуборим, некад се сурвавам, и увек у покрету, увек унапред, а одједном се нађем на почетку! Заобишао сам лопту, а нисам приметио дан уштеде: А он је ту.

Ипак закашњавам.

Трчим за собом, и не примећујем скретање, а већ сам описао круг.

Тако се ширимо.

Но има ли нас више, трајно има ли нас, у том присвојеном простору, хоће ли и без мене бити тако упоран новембар, и кад престане да га заокружује онај уштеђени дан?

Вис, 1973.

 

Ŏ

Затим је пљуштало, уз јаук ветра, и ја сам, у град поново, сав мокар, одлазећи, видео како над морем лете ишчупане зграде, са белим крилима од свеже постељине, видео сам људе у небу како, испружених руку, посежу за ослонцем који су биле разјарено пловеће, рашчупане, жуто-зелене палме.

Избезумљена бића ковитлаху се у суманутом лету, само су, далеконосиве, силе ветрова, спокојно управљале распојасаним призором између таме неба и мора.

Ништа, сем мене, није остајало блиско тлу, иако и сам, прикован за поглед, узлетах у необуздану стихију.

Потом се слетало: Плаво-сјајни простор наново је разоткривао привид.

Све неочекивано задоби свој ранији положај, људи, кроз прозоре, улетеше у зграде, а ове се причврстише за тачку свога кружења.

Само још крици птица наговештаваху: Голу могућност лебдења.

Вис, 1973.

 

Кад лето зађе у јул и продубе се сенке, када се простор, неочекивано, испуни прозирношћу, а душа спокојем:

Слушам како се, преко многих векова, довикују велики усамљеници на Гневном Жалу, и говоре језицима умрлих народа, и поверавају, један другом, скровити смисао, који за њихов удес везују Небесници.

Та народи и не постоје ради чега другог, него зато, да изнедре из себе Реч, Слово, Књигу, која ће сведочити о њима кад им се истроши воља у генима, и кроз њихове, усахле, жиле заструји нова, и туђа, и заборавна, крв.

Корчула, 01. јул 1975.

 

,

А ево, напуштају нас бродови, и односе пријатеље, та зар једном отиснути нећемо допловити у пределе иза Ума?

Чекају нас широка, равна, пространства, иза којих постоји само Бескрај, и ми у њему.

Ипак, ови бродови досежу обале, и шта тужније од тога? Ни због чега се другог и не отискују, него да једном дотакну чврстину тла, и порекну опасности спасоносне дубине.

Корчула, 1975.

 

Тог дана, на Великој Пржини, дуго, и ћутке, гледао сам у море, и у себе, разливен у одсјај Сунца, и прожет врелином песка.

Једна за другом излегоше се мисли, оне сведржеће.

Сутрадан се у духу указа опомена, а поподне: Пељешац се изгуби у магли, затим се, уз тресак громова и севање муња, копрена са њега лако подизаше.

Муње наговештаваху пут којим ће гром, као поуздана мисао, пропутовати: Теснац кроз који се провлачи река, рукав који даје облик руци, чунак кроз који провлачи се дим.

Али за једном муњом остаде у брду ужасан знамен: Два огромна ватрена ока, сасвим округла, зажарено гледаху, неколико тренутака, у свет.

Корчула, 1976.

 

А када, на Земљи, људи, не буде више, остаће, измешан са Стихијама, узалудан и горд, тужни храм.

Остаће то, полусрушено, Посејдоново светилиште, између вечног западања и рађања у мору, изаткано од непролазне тишине, и одлоевања.

Ми ћемо тада, понекад, у тиха предвечерја, долетати из Хварног града, и у нашем сећању, вечно блажена, несамериво лепа, живеће Мајка Луталица.

И видех јасно: Како напуштамо градове, и како Време најпре излази из њих, затим и из нас, и на језичак земље, заривен у море, пада пепељаста скрама Сумрака. Стихије на окупу прослављају вечну сразмеру, без нас. А о нашем присуству - тој богочежњивој вољи бића које зида храмове - сведочиће многоказиви, до пола срушени, дорски, стубови Суниона.

Сунион, 1975.

 

Σ

Један другачији дан у години, у којој реч није долазила до даха, и мисао до речи, када израз није био по вољи лакоћи, облик духу.

Неко најунутарњије спокојство пробија се из оне домашене дубине (треба само у њу потопити заобилазну ширину којом протеже се корак).

То није оно спокојство које у равнодушности заборавља на немир, напетост и потребу да се буде.

То је способност да се чврсто обухвати мртво и да се опстане у процепу између проничућег блеска, који осветљава погледу Оно што се увек истим одржава, и мукотрпног хода уокруг, којим се она вечно бивајућа основа Бића чини трајним власништвом духа.

На површини те темељне, и утемељујуће, равнодушности увек изнова обнављати Гнев као: У распршености прикупљајућу снагу.

Корчула, кафана "Плањак", 27.8.1976.

 

Ево ме поново у Београду, та зар је могуће да човек, у једном искушавајућем свету, у лудој пуноћи изазова и задовољења, пробије све зидове, и узгледа себе у врло прозрачном огледалу?

Како скинути са себе дебеле наслаге прашине и кривоумља, да се ослободи поглед за тишину у души, и изворни покрет Духа?

Како препознати Знак узвишене мудрости далеко од мора, од природне повезаности тела са стихијама?

Па ипак, ја сам свој корак ширио овде, на асфалту, и можда никада не бих докучио слаби домашај људскога хтења да ме, свуда, нису саплитали знаци посредовања, а удаљено од мене златила се, и равнодушна према нашем присуству коначила: Чистота природног бивствовања.

Београд, 1976.

 

У свим временима, кроз средиште града, протицао је уски гргољави поточић, знамен усудног прајединства Временог и Вечног.

Одувек се, као и данас, вајкадашње Сунце одбијало о његове ивице, док је матица, неузнемирено, хитала.

Нигде тако дубоко не сагледах постојаност ствари: Поток, који вечно проноси воде, а остаје исти.

Његовим се коритом Вечност безодморно одлива у Време, дајући му сву своју тварцу, а не губећи ништа.

Врњачка Бања, 1976.

 

ДУШЕ ГРАДОВА

Гле, суштинска повезаност почиње да прожима градове: Доспети у једну тачку значи обележити њен положај на мапи коју описујеш својим кретањем.

То је Дух који лута од града до града и прима у себе њихове душе. Душе градова дубоке су и не прониче у њих превише усађено око. Лака отменост краси слободу брзог докучивања: Истовремени захват у Дубину и Ширину. Површност је особина преобавештених. И оних обухваћених. Градове пак прожима онај обухватни Дух који доспева Унутар тиме што је увек Ван.

Његова највећа милост је: Лако дотицање и, више него неприметно, напуштање.

Будимпешта, 1976.

 

СПОРЕДНИ ГРАД

Ту се у једном часу сабраше све странпутице његовог живота: Сви они изазови, којима се није одазвао.

Но ту почиње и оно чудно разлоговање: Да се странпутица освоји као главни пут. Она то, у Чежњи, и иначе, јесте. Отуда је странпутица главни пут у Споредном граду: У Уметности.

Али ствар и јесте у томе, да се сад Споредни град: Управо природом своје споредности, покаже као главнији од главног.

То се догађа кад се странпутице повежу у круг: Кад обилазним путем (путем са стране!) обухвате Главно и покажу се као његова бит.

Будимпешта, 1976.

 

БЛЕДСКА ЗВОНА

У очекивању бледских звона, обухватам погледом Језеро и околна брда, крунисана Градом на стрмој стени. Једно далеко предвечерје клизи у моме сећању низ брежуљке.

Опет сам ту!

Прођох кроз толике градове трагом ишчезлих живота тужних луталица: Сваки нови град открива по један непознати простор у теби.

А сад ће, опет, преко Језера, да се простре звук: Иста она, давна, неомеђена, сета, исти онај тмули, бесподножни, бруј.

Ево! Звони!

Једном ће, опет, да затвори се круг, и мимо свега што ћу поделити градовима, без остатка, цео, бићу опет ту.

Ничим приснији Неразлучивом!

Ничим ближи Даљини!

У очекивању бледских звона, обухватаћу погледом Језеро, и Луч Неразлучивог биће опет звук.

Блед, 1976.

 

СУЛУДИ ПУТНИК: У ДУБИНУ

Неутаживи нагон у теби којим понесен доспеваш у распршеност у очај на путовање.

Нема ичега чиме да оправдаш сву ту нагомилану неразумност то плаветнило самомржњу.

Али ти оправдаваш Ти проналазиш разлог неумном смисао несврховитом облик бескрају Ти издржаваш у себи несагледиву провалију.

Храниш сулудог путника У дубину

Београд, 1977.

 

РАНИ CINQUECENTO

(Поранисмо са силном главобољом и угљен-моноксидом сред можданих ћелија, Љубљана остаде за леђима, ускоро Триесте, а онда станица Местре, надомак Венеције, говоримо о великим Венецијанцима из Раног Cinquecenta, смештеним у Натионал Галерy, Лондон, и онда се тек сетимо:)

Онда се тек сетимо да то

Није

Неки безвремени разговор и да

Нисмо

Ма где у простору док у мислима

Смо

Предочили велике мајсторе, рани

Цинљуеценто,

Венезиа, дабоме, Беллини и Гиоргионе,

и пре свих

Тизиано Веццели, Јацоппо Тинторетто

Како висе

У пространим холовима Натионал

Галерy,

Лондон, док на Трафалгар скверу

Пред њом

Хиљаде хладних Енглеза узвикује:

Пеаце!

Пеаце!

Местре, 1976.

(British Museum)

Пошто прескочисмо Светог Саву, четвртастог господина Поповића (бившег краљевског финансијског службеника), господина Јанковића са лицем које се сужава кад се од браде крене према челу, и комшију Брку чији те дуги и уфитиљени седи брци готово дотичу ако за вечером седиш крај њега (цлосе то хим!), пошто пре тога прскочисмо Марбле Арцх, Спеекерс цорнер, Серпентине, па онда по киши и као по наруxби стигосмо у п3одне на параду пред Буцкингаме Палаце, пошто затим прескочисмо префињено осетивог и истанчаног Стубс-а, непојамног Турнер-а, и фантазмагоричне визионаре Блаке-а и Фусселy-а и плејаду модерних опсесиониста (од којих је највеће пријатно изненађење Пиерре Бонард) у Тате Галлерy, пошто се после свега јутрос по буђењу јавише врло носталгичне успомене на париско доба у зиму 1969. и на извесну даму Мицхелле чији је момак био Енглез (Симон), а понајвише на њихову пријатељицу Гéнéвиèве (тако се ваљда звала), са којом на своју срамоту спавах у истом кревету четири-пет ноћи без резултата (наиме са намером да јој се осветим за један ранији тренутак када је у 4, Боул Ст Мартин одолевала мом правовременом насртању); у којој су пак успомени две ствари биле најважније, најпре та

- да је уопште било могуће једно такво време у коме си изненада могао бити у Паризу и изненада толико изгубљен, толико очајан, да под видом освете не учиниш оно што ти је налагала твоју мушка природа, да си, то јест, постојао у неком таквом времену и да се никада ништа слично и забога, тако лепо неће дешавати, а затим то - да је читав ток мисли и слика које у међусобном повезивању творе оно што се зове успомена и присећање, био изазван случајним спојем слогова који су на непознат начин доспели у свест и саставили реч Carcasson што је пак родно место горе поменуте Michelle и изненадна могућност да се у неком будућем бивању продужи један давно пресахли ток ток, пошто, дакле, осим тих, прескочисмо још многе друге ствари и збивања, ево нас изнова пред Плотином, где мамурно читање књиге LEsthétiljue de Plotin извесног систематичног Jos. Cochez-a и размишљање о односу измећу парова речи noÝs - nohtÕs и Intelligence - intelligible и њиховом адекватном превођењу на српски језик, доведоше до тога да се један вечно трагалачки дух досети да су речи ум, умети, умеће, уметност у најближем етимолошком и семантичком сродству и да одмах замисли једну расправу у области онтолошке естетике коју ће красити наслов

УМЕТИ И БИТИ

што је као идеја захтевало да одмах буде забележено, и не сањајући да ће у чекању морати да претрпи онолики увод, уз ризик да негде успут буде заборављено, што би, опет, било сасвим разумиво, јер ко да одржи концентрацију када у једном тако кратком времену толике информације падају у главу и на главу, међу њима и огромна купола библиотеке у Бритисх мусеум-у, милиони књига у околним халама, милијарде предмета у изложбеним галеријама које у себи конзервирају десетине цивилизација, стотине царстава, хиљаде и хиљаде година људског времена згрченог у тужно узалудне облике који се још отимају забораву иако му неће измаћи као што не измиче му ништа што једном закорачило је у свет бића пронашавши на крају свој Марбле Арцх, свој

УЛАЗ У НИГДЕ

коме се пак за сада измакао горе написани наслов још ненаписане књиге, узрок и услов овом већ тространом запису који је већ одагнао поменути мамурлук али и догнао велику црну казаљку сата у библиотеци Бритисх Мусеум-а до већ опомињућих четрнаест часова и петнаест минута, опомињућих утолико што два пута Плотин и два пута Њагнер чекају на столу а у седамнаест часова је фајронт, и човек не може а да не уздахне помисливши да истог часа треба гурнути у торбу најфришкији Даилy Еxпресс како би се отклонило искушење да се стваралачко-радна енергија окрене према Honjard Hughes-у и његовом "Secret life", Clifford Irving-у и његовој лажној биографији горе поменутог, најзад Orson Wеls-у чији је филм "Истине и лажи" у нашим очима недавно, у Паризу, добио нове димензије, утолико што се захваљујући Рељи Пенезићу сазнало да је био снимљен пре но што је Ирвинг написао биографију о Х. Х. са намером да се у прилог тези о величини лажи (итд.) послужи само Елмировим случајем, те да је стога морао бити специјално мотниран како би Ирвинг (у том тренутку већ и сам одбегао на Ибицу) могао да репрезентује самог себе као равноправног протагонисту главне идеје филма, иако би онај уздах отклоњеног искушења морао бити схваћен као привремена мера, јер предстоји још изазовнији предмет концентрације, дубока Плотинова мисао о Једном, врховној над-онтолошкој инстанци која се досеже тек у мистичној над-когнитивној и транс-интелектуалној екстази, о којој пак ништа не можемо рећи јер досегнувши је, то нисмо више ми, макар као и св. Бонавентура мислили да јесмо када кажемо: УМРИМО дакле, и уђимо у таму, да узмогнемо рећи: ДОСТА ЈЕ.

ЛОГ

Једном исти овај пут бејах превалио, додуше: Ноћ је била, и додуше: Прожет највећим надама.

Сада је оно битно већ догођено, и не преостаје ишта друго, него да пробуди се у себи Лог за издржавање освојене Разлике у срцу Истог.

Сада је прошлост, и ствари се, у нашим очима, ево, изнова распоређују.

Воз Љубљана-Ријека, 1977.

 

СТРУЈ

Драга небеснице,

Како већ доликује огњеном духу твојих етерских предака, претвори се у чисти Наум и заснуј стреловито, безвремено, Путовање!

Ако већ постоје неки Градови које мораш окрзнути својим проласком: Невољни данак протежности;

Ако већ неки, унапред одређени, дан предодређује сврху: Ту животворну тамницу Духа,

Ипак нека тај Пут буде чисти Струј који јесте Време: Уздах Бића за изгубљеним Ством.

Омишаљ, 1977.

 

ВЕСТ

(Химна Пресветој Мудрости)

Пресвета Мудрости, једино с Тобом још могу да делим најскровитије своје мисли, и да очекујем одјек благ у, свепримајућој, Твојој души. Јер кад указа Те данас, дубоко заснованим Словом успламтео, у тек примиреном лету, сав предан само наслутивом Твоме, високом, Науму, свети арханђео, онај стрпљиво притајен у, немеривој, тишини сводова Твога храма, сагледах у себи јасно присуство Твоје милости, и видевши је, разливену, у свим чинима, и одјецима, своје воље, препустих њеном провиђењу да несталан ми, и сагрешив, поведе дух.

Учини да гласу, и речи, близак буде ми: Крилати весник Твоје благости, на чијој, гле! руци слеће, из Празнине, божански Сфаирос, и, скривен од очију мноштва, у бочном своду апсиде, испод куполе, доноси Вест: Да окреће се све, и да ће силе мача и Ума, из осветилишта Правога Слова, протерати оног нечастивог, и свепреварног, кнеза Понора и Таме.

Цариград, Света Софија, 27.7.1978.

 

ЗАВЕТ ПРАОТАЦА

Посвети ово блиставо јутро, сјајнолики и многоодблесни дане, лахорно негде, зрачно, одњихан у дубинама Азије, тамо где скровит, тек именовани Неутол, раздваја земљу опорог полумесеца од велике ширине словенске, шуморно доносећи чежњу беспутника из жедних пространстава Анадолије! а Нојева барка испловљава из нашег погледа и пристаје у спасоносну луку, плећати Арарат, вечнобелог темена, окићен паучинастим оковратником, наднесен над бескрајне, некад потопљене, висоравни што се у три окружујуће земље широко протежу између дугачких, и голих, гребенастих венаца.

Пробуди из многовековног сна затамничене, у заборав огрезле, неоплођене душе народа, које заједно с њиховим Бозима, у незапамћена времена, окова Земљотресац овим бескрвним брдима, да ко зна за какав грех уклето истрајавају казну јаловог обделовања голети, док једном, јер тако проречено је, не ослобде им многотвориву снагу памћењу завештани потомци Правога Слова.

Јер ево: Сија пред нама Огањ Великог Царства, и завет Праотаца, и Зороастар, и оно Свеодржавајуће у нама поздравља паљење источних бакљи, иако оне, у стихијно чедном кањону Неутола, злослутише на крв, и искрсаваху времена безумна, кад се расловише, и не препознаше браћа, и сукобише се моћне војске, жедне добара овоземаљских.

Јер не престаје да угрожава дело људско, и наум, и расудну жудњу, онај непокорени првосвештеник Смрти, у чијем злоуму, одувек, јаросно оружје кују Охолост и Мржња, и поганим језиком сведоче о нама: Срушени градови, завада и мач.

На граници Персијског царства, 1978.

 

БРОДОВИ-ЛУТАЛИЦЕ

За Ј. Н.

Овде станује Кандахар, и свуда око њега испаравају златна брда, благо лебдећа у подневној јари, и непрегледној, пешчаној, измаглици, пустиње.

Градови су бродови-луталице, преваром чврсто усидрени у долине, и само понекад каравани понесу из њих, у даљину, потпалу за непресушиви, онај свеутолни, нагон, луталачки.

Кандахар, 1978.

 

У ВЕРНО ОДБЛЕСНИМ ВОДАМА

За С. Ц.

Као што древни градови, чисто, непреварно, одсликавају се, само лахором, благо, узлелујани, у верно одблесним водама, тако певају из нас најдраже успомене када принесе их души чежња: Затамничени садруг висина, некадашњи миљеник Сјаја.

Време је површина Језера, којој се складољубиви Дух-луталица зазорно враћа, да сагледа у њој свој видљиви лик, и сачува га, у памћењу, кад једном одлута, без повратка.

Техеран, 21.8.1978.

 

НА ГАЗИ-АЗИЈАСТАНУ

Нека неозлојеђен Ти, и благовестан, пречиста кћери Азије, буде дух, када синове сјаја отпремаш у тамну постојбину својих дедова!

И оног лакопреобразног владара светлости, ношена биком у чије позлаћене одаје, да посвећена будеш, беше узвинута, оног Змаја, оног насилника, приволи накиту вечнокиптеће своје младости, да замагљен му буде ум, и заборавом опијен, када приближе се, поклоници дубине, оним прогнаним, затамниченим, бозима Земље!

Сушто да слован ми буде говор, Пресвета, када не будеш више, у оку, блистала мени, усамљена, из Царског града, и низ Мраморно не буду више море широм испловљавали жуђени путеви у Јонију, и не испраћао их, раздрагане, завидни Искидар, да не пресуши ми, Благогласна, најмноговирнији од свих токова,

Учини да крилати буду ми сапутници Твоји свеуслужни Духови, Свети бесамртници, и Оца нашега, оног светозарнога Господара мудрости, благодејствена да буде ми Реч!

Гази-Азијастан, 31.7.1978.

 

ПРЕСЕЉАВАЊЕ КОНТИНЕНТА

За Д. К.

Драги наш, истокољубиви, Очекивасмо, већ, да Сунце почне са Запада да нас обзорује, колико дуго, и бесконачно, на Исток, путовасмо, и остајаху, за нама, широки простори Азије, и памћења.

Али авај! Полако, континент поче да се, у нас, пресељава, и само још мало Истока преостаде да борави ван.

Ускоро почеше Сунце да изгрева из нас, и свет ће гледати, на небу, сјајну нашу мисао.

Погледај! Ка теби, ево, већ, исијавамо!

Кабул, 1978.

 

САЊАРЕЊЕ ВЕЛИКОГ ОЦА

Исту ту причу понављам, прогнани Душе, кроз тако чврсто оковано Време! Скини са ока скраму која чини, да оно најприсутније невидљивим ти бива! Од корица до корица, већ написана, лежи пред тобом велика књига Природе, а њен Творац, светлосним вековима, већ припрема нови рукопис:

Па читај!

Додуше, не недостају тумачи премудрог Слова, и нису узалуд тек пролетели Земљом, и у тиху небеску постојбину повукли се, древни народи, и најкрилатији њихови синови светим бесамртницима постали друзи; али Свевишњи Отац очекује од тебе, да будеш најтања спона, којом довршиће се, и уконачити најзад, и свеповезати, његово сањарење о Бићу.

Бенерес, 1978.

 

ОНАКАВ КАКАВ ЈЕСТЕ

Насупрот Растројном брду јесмо, Звездана Жал, над реком, која хучно доноси недокучне воде, зелено, и чисто, из маглено-снежних гора, које жудно објашио је пенасти дух, струјеће.

Из истога лога разливају се тоци, а над њима: Свето и горно надвисио се Он, чврстога лика, и препричава Га, усудно, манастир.Над вратима објавио се Онакав Какав Јесте: Христос-Змај, далеки потомак Дубине, и Белих Уста, из којих једном излила се Премудрост Божја, јединосушна, и своју благост уложила у Свет.

Да увек истим одржава се Слово Великог Оца, доноси вест, свепресудни, крилати гласник, и да ће једном Превечни да се врати међу народе, брз у правди, ненаговорив, а благ.

А падају, пред нама, воде, Звездана Жал, увек нове, иако увек исти прима их облик и утројава им се ток, када се, разјарене, и хучне, дограбе тла: Мада само за трен.

Јер краће од мисли траје њихов пев: Сачекује га зеленоока, прозирна, она свесаобразна, чедна, кћи Подземника, и журно односи тројну му душу у неки, дубље ужлебљени, Лог.

Манастир Морача, 23.12.1978.

 

НА ПРЕДАВАЊУ ЗАПАДНОГ ВЕТРА

Тихи вртови оксфордских колеxа учионице су у којима слушамо, о осећамо на кожи, учено казивање Западног ветра.

Умом у прошлим столећима славе, душом у тужној садашњости Сремских Карловаца, осећамо да је онај, некад свеодсежући, дух лахорног Учитеља примирио у себи лет, а титрају му у даху, и не виде више пут из себе, тисућулетне успомене, и обузима га, неумитна, мисао о Селидби.

Ми сада треба да исплетемо му крила, довољно чврста, да у пребрзи не прометне се умор далеко доходиште, довољно широка, да им сенка, мудрим сажимањем Сунчевог рукописа, прекрије све наше градове, довољно зрачна, да на њима вине се словесна мисао до у висине Небеских Двора из којих праведним гневом, али и расудним оком, мотре нас, и одмеравају корак, Свети Бесмртници.

Оксфорд, 1979.

 

ЕНГЛЕСКА ПТИЦА

У улици Свете Ане, са катедрале, управо је одзвонило: Да почиње време досуђено Немачкој, да се слије међу корице ове књиге.

Немачка је енглеска птица, која прелеће слане градове, у потрази за Балканом.

Крај десетлећа дочекујем увек Ван. Били су Париз, и Лондон, сада је Минхен, где ли ћу се стећи када још десет Црних Шума отече низ Дунав, и где када чађаво столеће одброји свој век?

И сада опет звоно, да овом запису, звуком, присаобрази просторни, и временски, склад.

Минхен, 1979.

 

ОКОВИ НА ТЕЛИМА РЕКА

Како се само мимоилазе Дунав и Рајна, две жудње, истог срца, за Даљином!

Ослушкујем како певају прастаре обале без градова - тих привремених окова на телима река.

И видим како се, кроз бесконачно Време, стрпљиво отимало Биће из ропства Твари.

Земља је постеља у којој, једном, радосно, пробудило се Биће, упорном радиношћу Светлости и Вода.

Базел, 1980.

 

ДУША ЛУТАЛИЦЕ

Оно што чини величину градова: Неочекивани пролазак кроз Време, и вечно Надомак.

Све оно што ти одузму у кратком трену дотицања, и што онда понесеш са собом, као чисто Одсуство.

Оно што чини величину Одласка: Градови на пропутовању кроз душу Луталице, вечно Узалуд.

Карлсруе, 1980.

 

ȣ Ȏ

Најбелије рухо на најцрњој шуми (тек да у слутњи забели се град!), а сва се та радост ока одлива у тебе, Велика Реко!

Тако и Слово сабира у себе оно разливено Природе и Духа, и могу да кажем: Донау, Донау! а то се зачиње мисао о Реци, која ће дати живот славним градовима, у један ток се вежу Народи и Време, а градови плове према истом ушћу, где се памти извор: Најокруглије, најдубље чистомислије господара Бића, Бели Шум из уста Црних Шума.

Донауешинген, извор Дунава, 1980.

 

NECKAR

У престоницу немачког духа зар стићи другачије, него заогрнут плаштом Поноћи?

Јер и у слуху Глувога доба, изненађујуће широк, и полудивљи, хучи Хелдерлинов Некар - та воља Небесника да Виле Бродарице кроти љубав енсрећних песника.

Али његова душа остала је тамо, међу бреговима, где је, у радосном детињству своме, припремала се да све друго пре него Оскудно донесе, у крило, умним Градовима: Ведру једноставност светих гајева Природе, распино изобиље вечног Обнављања.

Реке треба захватити у темељу, пре но што их велике намере, и моћни циљ, одагнају у тешко мериву, и заборавну, даљину:

У којој сада, у Глуво доба повести, обнавља, у мени, један речни Бог, вољу: Да се памти.

Хајделберг, 1980.

 

ТУГА НАРОДА

Само зато што постоје Карловци, и Дунав! и Стражилово! и Нови Сад! ја сада могу рећи: Та шта је умирати, када ја знам, шта је Тишина, у коју преливају се хујни векови.

Увек ме је било ту, и ћутао сам.

Нису ту увек били, под брежуљцима, питоми торњеви, и нису, благородно, изнад кровова, према Фрушкој, преливала се, и умиљавала слуху, звона, православна.

Мени су ту приповедали своју тугу народи, када су, споро, и помирено, некуда, без трага, одлазили.

Народи, који тако, незнано куда, одлазе, враћају се, изнурени, у своју далеку постојбину, тамо негде, према почецима Времена.

Гледао сам их, нестајали су у маглинама, и то је био Повратак, а ми, понекад, кажемо, они су постали своја прошлост, иако се дуго, све до нашег заборава, за собом, освртаху.

Рибарско острво, Нови Сад, 1980.

 

ЛИПЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

Од свих места на Земљи, на којима бих, вечерас, могао бити, ја седим управо у Сремским Карловцима.

И од свих људи, чије би ме друштво могло красити, ја немам другог друштва осим себе сама;

Па и од свег другог, што бих, у овом часу, могао писати, ја не пишем ништа друго, до ову реченицу, која се сама искраде из мириса липа, када се, по повратку из Неопланте, нађох, зачаран, између Богословије и Патријаршије,

И одједном вратих себе у онај већ доживљени осећај.

Да ништа у људском животу не може бити другачије, него што јесте.

Сремски Карловци, Ивањ-дан, 1980.

 

Свуда је све.

Четири сестре близнакиње становаху на Распутици у Дубравама чистим, кад се, једнога дана, обре на њој Витез-Луталица.

И хтеде да прође у Слободан Простор.

Али рекоше оне:

Куда год кренуо, чека те једна од нас!

Усколебани витез стајаше један час, у недоумици. Тада хитро ободе коња, начини полукруг, и ускоро, поново га дочека Неслободна Шума.

Док је запенушали дорат махнитао Кружном Стазом, и преплашене веверице бежале у врхове Крошњи,

Размишљао је:

Највише види Висина, али и најдубље пада.

Најдаље стиже Даљина, али често заборави пут, и не уме, да се врати.

Најочајнија је Дубина, али у њу највише стане.

Најусамљенија је Ширина, али она обухвата све.

Махнити дорат осети, на влажним сапима, повраћени мир витешког крвотока, и он му би нема заповест.

Врати се, дакле, на Распутицу у Дубравама чистим.

Свеједно ми је која ме чека, о Сестре!

Узвикну Витез-Луталица, и тада рече:

Свуда је све!

Париз, 1981.

 

ПОСЛАНСТВО НАРОДА

Поново се Градови отискују на пут, јер не пристаје Одсуство души Луталице, та није Даљина још потонула у себе, и није мир.

Сада ће, опет, да се, у цветно пролеће, одене Хелада, и неће друго него Успомена, и него Жал, у оно широкоумно Гласје да се веже, јер ускрснуће душа ако не забораве прастаро Слово певачи, и не укаже се као Једно све оно многолико посланство народ, а о великом братству запојаће још врло присутна Византија, и они јуначни потомци Немањића, заспали на Зејтинхлику, претворени у душу света.

Солун, 1980.

 

СВАРОГОВ ХРАМ

Док се вечерас, свуда на Земљи, смењиваху, на стражи времена, чувари поретка, Мај и Јуни,

Прележах, у дугој шетњи, из једне у другу париску четврт.

Бејах, међутим, мислима у Београду, тамо одакле се, са калемегданског видиковца, готово руком, обгрљено моћним рекама, дотиче: Велико Ратно Острво.

И док из петнаесте, ивицом шесте, код Монпарнаса, прелажах у четрнаесту четврт, увидех колико је важно да се пробуде наши заспали небесници.

И да се сва снага, таложена у нашим венама кроз толика суздржана столећа, утисне у облике будућих светилишта.

Небески оче Свароже! време је да завршиш школовање у клупи богонадахнутих синова Назарећанинових, који тешко одолевају насртајима Нечастивог!

Та зар нису наши прадедови доспели у посед Троречног Ушћа зато, да једнога дана на Ратном, а тада зацело Великом Острву Измирења, Теби и нашем Памћењу, и свеколиком згодовању бића, подигну округли Храм?

Но заспали овде, наши Богови још живе на небу Индије, тамо где се, подно небохватних врхова Хималаје, простире многопамтиви Србистан.

Чекају, на нас док не одемо, гледамо како чудесно лепо путују париски булевари.

Париз, 1981.

 

̎Ō

Да се првога липња Земља, око Сунца, и око себе саме, тако окретала, да је у 21 х 23', тик пред свој залазак, велики отац Бића преполовио, у моме погледу, врат најотменије жирафе, док за својим столом, потпуно наг, бејах пламена мисао над пламеним градом,

Знаће само махнити јахач који ће, једном, протутњати кроз Долину Памћења,

И у једном трену сагледати све.

Париз, 1981.

 

ВИЂЕН СА ОСМАТРАЧНИЦЕ КРАЉЕВСКОГ ЗАКЛОНА

Помери се

Земљо

Још мало!

Краљици света

Небески отац

Да се начини

Круном!

 

Ево!

Тек што се отео

Господару Бића

Блиста јој већ

Изнад чела!

 

Авај!

Окрећеш се и даље

Ти!

 

Облак

Тмури син

Океанов

Вреба га

С кровова

Запада

За њим

И ноћ.

 

Али

Краљица зна

Вратиће се

Он!

Париз, 1981.

 

СРБИЈА И ПЕСНИШТВО

Док гледамо како небохватни алпи показују колико су нам магловити врхови,

Доликује да кажем исту реч о Србији и Песништву:

И она и оно имају смисла и права на опстанак само ако се чврсто држе својих највиших почела,

Србија Косова, а Песма Заноса.

У возу Минхен-Београд, 1982.

 

ПРАВЦИ ПРОСТИРАЊА

Ја сам, путујући, дотакао многе градове, и ничем се не обрадујем толико, као када се, у неком разговору, могу споменути каквог скоро заборављеног облика, давно утиснутог у душу,

Јер градови утискују у нас своје најтрајније мисли, и онда се, кроз наше присећање, умножавају правци њиховог простирања.

Минстер, 1982.

 

СУЛОЖНИК СВЕТЛОСТИ

Блиставу огрлицу имаш око врата,

Краљице света,

Жежени прстен,

И кровови Хварнога града ен упознаху

Припитомљенију Тишину

 

Која је Сјај!

Или је Ти, Велики Оче!

Који многоме облику присаобразивши своју Луч,

Ипак ни мало присаображен

Биваш,

 

И расипа се Твоја Светлост,

И пију Бића разблажени сок,

И не засите се никад,

И највишу му изрекну хвалу када,

У сусрет Теби,

Многоцветно похитају из својих тамних

Скровишта,

Али ми кажемо у ухо Певачу,

 

Опевај, ако можеш, сине Земље,

Опевај, ако са језика још можеш узвинути

Глас,

Опевај што слави око када се улогори

Природа,

Опевај градове, Певачу!

Опевај њега, који међу свима

Најштедрије угошћаваше Светлост

Па га она, многоодбесног,

За суложника узе,

Париз опевај, Певачу!

...................

...................

Париз, 1982.

 

МОСТ УМЕТНОСТИ

И видех како се од камена откиде

Птица,

И како ће поново да прелети Сену

Мост Уметности.

Хоће ли ову јесен да преживи

Природа?

Хоће ли, после неизбежних

снегова,

Још једном хтети да се подигну

Из земље

Биља?

И даље да теку кроз корита

Реке?

Север да се, помоћу селица,

Довикује са

Југом?

Хоће ли и ово опадање да преживи

Биће?

Реци ми ти,

Којој чудесном неком одлуком

Би досуђено

Да протичеш кроз

Париз,

Чудесном неком снагом захтевајући

Тако величанствен оков

да те кроти.

...................

...................

Најлепше уме да пева о томе

Она,

Испод мостова,

Толике одблеске сакупивши,

Протичућа,

Она, сеновита,

Она, снена,

Јер њој да буде обала,

Њој да се свиди,

Мораде најлепшим да се створи

Град,

Довољно самољубив

Да себе у најлепшем огледалу

Гледа.

...................

...................

Париз, 1982.

 

У ОДАЈАМА ЉУБАВИ

Овде, у Одајама Љубави,

Где су у твоме загрљају, оче

Нептуне,

И сами загрљени,

Преживели све до нашег памћења

Лаоренс и Саобада,

Стојимо, загледани у нетљене воде,

Ми, смртни.

Продужена стаза ужареног ми

Вида,

Пружена блистава рука дародавца

Светлости

Каже ми,

Гледај! и ослепи!

Јер колико огледало морао би

Да сатвори човек,

да би угледао своје лице

Умножено

Блеском!

А тек иза таме у оку

Почиње неогледање

И нераздвојеност

Са Њим.

Англет, 1982.

 

БАСКИ ПЕВАЈУ СВЕТЛОСТИ

Оно грађено, и ограђено, у градовима,

Оно зидано, и зазидано,

Оно пак једним жестоким покретом

Пракичице

Тако надмоћно одвојено

Од Нептунова дома,

Дођи да видиш,

Безмерије!

Дођи да видиш Сокоа!

Како нетљене воде

У силовитим анлетима

Насрћу на европске обале!

А одолевају им лепи градови,

Мудро, додуше, завучени у луке

Поред живодајних ушћа

Скромних пиринејских

Река.

 

Доши у земљу Баска,

Целомудрени кнеже,

Ти, који си, додуше,

Могао већ овуда корачати,

Али те озбиљна једна мисао,

Као вазда,

И сада беше одвратила

Да кроз разноврсје

Проничеш у дубину

Бића,

Као ја,

Осуђен на градове

И напуштања,

Напуштам сада тебе,

Сен Жан де Луз,

У велики дан,

Као што од вајкада и толики бродови

Испловљаваху из твоје

Луке,

Као што и Лафит једанпут,

Незастрашен великом водом,

Отисну се на другу страну,

И не примири се у пустошењу Новога света

Док га не сустиже смрт

У суманутој битци,

док је тврдоглаво бранио

Своје пиратско

Острво.

 

Тако ме, одлазећег,

Задржа на твојим обалама,

Тиха Нивел,

Песма.

Јер недељно јутро окупи у Божјем

Храму

Плавооке кћери и синове

Озбиљног народа,

Чијим се праоцима у незнана времена

Омиле да телом Господњим,

И крвљу, целе неправичности света,

И сада ови Синови,

Иначе толико верни скупоценој крви

Коју им сасуше у вене

Ти древни оци,

И језику којим,

Како се чини,

Говоре кроз њих

Давно ишчезли Атланти,

Сада ти синови Баскије,

У свечано јутро,

Несмућени површностима Запада,

Сложно певају

У Цркви.

 

Слушај, Безмерије!

Излази та песма изван зидова Храма,

И осим звонима,

Захваћена још и северозападним

Ветром,

Прелеће преко пенушавог залива,

И преко кровова Цибура,

Тако,

да је баш у томе часу,

На зидинама Сокоа,

У плећа Седобрадог Старца загледани

Младић

Може чути,

И да онда, заједно са њим,

Дуж целе обале,

Све тамо, до многоталасног,

Отменог,

Биарица.

И до Англета, са његовим Одајама

Љубави,

И још даље преко замишљене Бајоне,

До првих пиринејских врхова

Који на плећатим брдима

Путују у Средоземље,

 

Да се кроз цело предсобље

Нептунових Двора

Разлегне бруј те

Песме,

И цела Природа стане уздизати

Хвалу,

И светлуцаве капљице искакати

Из вала

Свом ширином Нетљеног Океана

Слушајући како

Баски певају Светлости,

Или Њему,

Сину несагрешиве Оне чијем лику

Управља сада поглед младић

Са тврђаве Сокоа,

Тамо где међу бродоломним стенама,

На дохват Биарица,

Захвални морнари,

Преживевши удес,

Подигоше спомен нежној руци

Која их изведе

Из смрти.

 

А одатле,

Али и одасвуд одакле људско око,

Према западу,

Низ пучину,

Може да клизне,

Сада ће од те песме

Почети да се твори

Велики Сунчани Пут,

Пламтећа мисао о Измирењу,

И о преласку

На другу Страну,

Одакле сте једном и дошли ви,

Оци Сораби,

У незапамћена времена,

Кад неистраживом вољом

Одлучи Земљотресац

Да се расцепи копно,

Да испремећу се воде,

И да се под нову сврху -

Старо будући распршено -

Стави све што људско је.

 

То хоће да ми каже младић са тврђаве

Сокоа,

Путник из древне словенске

Земље,

Кроз чије плаве увојке

Тече сад поветарац

Пут одлуталог

Континента,

А из крупног критскога ока

Слива се у ватрену слуз

Архајски осмех

И памћење.

Добро је да служи човек,

Мој Безмерије,

И да жртвује,

Јер знају скривени Оци

Коме

И зашто

Мора да се точи

Људска крв.

Али макар и узалудно,

Добро је да гради

Смртник,

Да ограђује,

И да оставља за собом

Трагове,

Тако а једном узмогну упловити у нашу

Луку

Будући синови

Земље,

Огрезли у заборав,

И утолико жељнији

Памћења,

И да се потом,

Натоварени благом из наших напуштених

Ризница,

Врате ти одважни,

Али и нашим трагом вођени

Мужеви, у Своје луке,

Баш као што, крцат многобродим пленом

Са енглеских и холандских лађа,

Бејаше некада често

Са својим брадатим гусарима,

Упловљавао

Строги али племенити

Курсик,

Овде,

Поред зидина Сокоа,

У твоју луку,

Сан Жан де Луз,

А клицали им са докова

Њиховом неустрашивошћу неочекивано

Обогаћени грађани,

Дивиле им се верне љубе,

И од необузданог,

А сада још и похрањеног

Славољубља,

Свуда уокруг подврискивала

Неукротива

Деца.

 

А и другачије трагове остављаху

Они,

Оци Сораби,

Јер гоњени силом увек истог зла,

Приморавани бејаху они

Да упознавши закон расипања,

Мудро остављаним концем,

Увек на свој траг умеју,

Скитнице,

Да се врате,

И да онда,

Не препознавши загубљену браћу,

Понекад и неразумног,

Али зацело најчешће изнуђеног рата

Морају да се лате,

И да пролију братску

Крв,

Да онда ипак,

У проширеном поретку Љубави,

Сви препознају давно загубљени

И заборављени

Род,

И као данас ви, племенити Баски

Окупљени у Божјем Храму,

Братски стегну једни другима

Руке,

И сложно запевају Светлости.

 

Тако један од трагова

Позива сада мене,

Мој Безмерије,

Одонуд,

Где си из пене океанских вала

Рађа многопамтива

Иберија,

Сестра Ибру,

Кнезу србијанским рекама,

Јер најчешће,

Макар и прерушено,

Ипак чува заборављену дубину

Говор,

И онда мора Певач,

Чак и мимо своје воље,

Да лута,

И да, нигде не пронашавши конак,

Непрекидно узавичајава

Свет.

Јер потребно је да у његовом слуху

Посебно одјекује

Именовано,

И да се у поредак песме

Зазидава распршено

Време,

Иако боље од Градова,

И од Песме,

Памти Простор

Кад се заврти у круг,

Па увек исто дотакне место

Чврсто уконачена

Твар,

И незаборавим је Склад,

Јер пева,

А и Песма ничему није

Ако ни једног уха нема, да слуша!

И да се диви!

И да одјекује њом!

Сокоа, 1982.

 

ШОПЕН У ПАРКУ МОНСО

Ако ти на ичем хвала, Господе,

Хвала Ти на неочекиваним празнинама

У пуноћи

Бића.

Хвалим Те за ову Тишину

Која ме облагодари још у Твојему

Храму,

И сада поведе у други један,

Храм сестре Твоје, Природе,

Да у њему мним:

 

О да Лепота има довољно удела

У мени,

Не би се дотакла меен зломисао

Ругача!

Јер све Ружно и долази од тога

Што не може само Лепота

Да огрева

Свет,

А онда из Ружног рађа се све

Зло,

И гори

А свему Добром мати је

Лепота.

Тако се сада

Указа на моме путу

Он,

Твој миљеник, Небески Оче,

Онај,

Коме са врхова прстију

Бејаху исхујавале вихорне

Полонезе,

Када се далека тамо једна,

Мученичка словенска земља,

Мајка му,

Била путем њих

Поверавала свеисказивим

Диркама,

А и ојађена, зацело

Оним вечноблаженима

Веома блиска, душа

Тога смртника,

Толико осетљива на вихорења

Света.

 

Јер није по вољи Теби, Оче,

Да предуго бораве на Земљи они,

Које понајкрхкије придржава

Тело,

Зато брзо,

Немаран за наше обожавање,

А можда и наговорен од завидљивих

Анђела,

Шаљеш по њега небеску поворку

Погребника,

И радују се душе блажених

Скупоценој добити,

И складопевнијим могу сада,

И смелијим,

У опкољавање, нечујним за нас

Звуком, неуконаченог Бездана,

Свирачи Горњих светова

Да крену,

А нама, лишенима, преостаје

Помиреност,

Јер исто истом треба

Да се врати.

 

Али још нешто од тога преостаје

Нама: Гласовир! Ухо!

Руке! До свега тога

Усавршила се Земља, да такав

Један узволи да борави код

Нас. Онда камен. Онда длето. Онда још једном

Руке,

Онда одједном другачији начин

Да преотети нам свирач,

И прсти, и дирке,

Остану.

Одједном то мало твари што је

У нетварни облик умела да присаобрази

Свирка,

Па смо и ми - овакви,

Били неопходни,

Да има чиме и кроз шта да

Траје,

Одједном неће да се лиши права

Да ма и у камену

Зависи од нас. Зато

Очи. Зато светлост. Зато још једном

Руке: Да анђео Господњи,

Погружено, узме рухо твари,

Кад камени свирач дотакне се

Дирки, зато додир: Да од нечујне

Свирке уздрхти и лако набора се

Камен! И постане

Кожа! Женска! Зато

Душа: Да из нестварности,

Примамљена самом могућношћу

Твари да јој пружи облик,

Стане прозирно извирати

Вила, и затим задивљено гледајући

Њега, чекати да још једном дахне, и да тим дахом

Оживљена, коже збогом стени

И придружи се нама, смртнима,

Да тиме оно одузето

Земљи

Победно најзад, по својој вољи

Привољеној свирком, у лику

виле, врати се у њу,

Или да, призвана непојавним

Звуком, на наше очи сања

Да постоји, и сад из свога искрада се

Сна, па ће се тамо вратити

Када утихне

Свирка

Или када из тела сасвим нестане

Свирача.

 

Али где одседају такви

Путници, нехајно свикнути да им наша

Чула буду тек неудобно

Свратиште, подесно ипак да, окрепљени

Нашим дивљењем, можда и сами

Схвате куд их води

Пут?

И у каквом уху раствара се

Онај, нама каткад чујан, али не више

Него као тмула,

Из врха лобање и утробе ствари

Допирућа јека,

Онај што свуд сеже,

Дубоки, присни, девахански

Звук?

Није ли таквим ухом слушао

Овај што сад свира дрвећу

И птицама,

Једначећи тако наш затамничени

Унутарњи простор са бесконачним оностранством

Звукова? Тако да све наше: Руке, додир,

Дирке, учени преводиоци језика

тишине, гласовир! свирач! уворе

У Време, и све их врти једна иста

Глазба, и из исте Свирке

Букте:

Узвишена душа и јоргованов

Грм?

Можда ми баш сада довикују

О томе

Крилати свирачи на тананиеј испреденим

Гласним жицама,

Најбољи учитељи овом који сада

Из своје Тишине поучава

Њих, најученије? А ми не умемо

Да докучимо смисао

Оног што он њима, а оне потом нама

Казују,

Па нам је Тишина само

Изговор за танушну способност

Слушања? Али зацело,

Ти оперјали кликтаји,

О чију се моћ туамчења отимају

Мирисом цветови и разбукталим крошњама

Стабла, допиру мени сада из

Нашим ухом другачије неослушнутог

Времена, и они трају. Њих за сведоке

Узимају многи: Давнина

Кад у свом памћењу не чује

Наш глас, Земља, усхте ли

Да своју тајну одене у песму, Време,

Када нам каже: Прођите!

Но ипак,

И наше каткад пожели обличје да узме

Песмотвориви какав дух, и нашим да запева

Гласом, а не бива му увек

Страно у песму да узвине

И реч. Али зато,

Досуђено је Певачу да слуша,

И слаже у коначни слог оно што

Случује се и случај да, стиходоносно

Опслужујући Луч, нужније одјекне

У срцима.

 

Зато и хвалим данас Тебе, Оче,

Јер овом одметнику из бетонске

Вреве, у многоцвркутни доведе ме

Врт

Твојих Правим Словом узгорелих

Синова и кћери

Песма,

Па ми се учини Тишина ипак присаобразивом

Уз Реч.

Хвалим Те за овог вихорног

Свирача што једном пријањаше уз Земљу, додуше

Кратко, но сада ипак може

Као споменик, а и као запамћен

И поновљив звук, да траје,

Па и то мало лепоте што с нама

Би, сада јесте,

И сјаће!

Париз, 1982.

 

Сенима мога деде Животија Младеновића, доратног секретара Моравске бановине

Војводо Петре Бојовниче, ослободиоче српских градова, стрело из Солуна хитнута у Беч, волшебни пречиниоче Мача у Перо, Крви у Мастило, Немости у Слово, у Славу, у Слог! чујеш ли шта Ти дошаптава свештеница Река, теклица са светог старешинског збора Богова, Предака и Жреца?

Чујеш ли шта Нишава доноси у град који се и именом уподобио њеном шуму, престоници царствујушче Душе Истока, у кроћењу властите предодређености: За пад?

Ниш, 19. цветањ 1993.