4.

ВЕЧНО ВРАЋАЊЕ ИСТОМ

Када нешто што јесте предочава као другачије, уноси Лаж супстанцу Духа у окамењено биће протеклог. Оно што није равноправно улази у поредак бића. Субјект лажи довитљивошћу Духа надокнађује недостатак

Суштво је Не-Биће. Оно је основ и услов Бића, оно Исто-Бића, Истина Бића. (Сатана је виши од Бога. Бог и Биће као скоројевићи!).

Може ли се мислити Не-Биће? Припада ли Мишљење Не-Бићу или Бићу? Мишљење је стихија Духа. Може ли Дух мислити самога себе? Када се упушта у себе, Дух излази изван круга Бића. Мишљење пак које се односи на Биће јесте делатност Не-Бића на Бићу.

Парменид се питао: Може ли се мислити Ништво. Ништво и Не-Биће нипошто се не могу изједначити. Ништво је негација Суштва, а Суштво је такође Не-Биће.

Парменид је рекао: Ништво се не може мислити, штавише ни замислити, јер мишљење јесте инструмент Иства, његова граница јесте Иство. Мишљење и Јестање имају заједнички основ у Истању. Може јестати само оно што учествује у Истом, што има стасис. Из тога следује Не-Исто једнако Ништа једнако Ништво не може јестати. А то да Исто јесте, значи да Иство опстаје као увек исто, као оно што се увек истим одржава. Не-Исто се не одржава истим (али је и оно за мишљење исто у својој не-истости!), Ништво је Исто које није: Јестање је кретање мишљења према Истом (? - самокретање Истог у мишљењу); мишљење је одржавање (откривање) истог у јестању, и обрнуто. Мишљење је Метање-Јестања/Истог-пред-Дух (пред-метање Истог Духу).

Како мишљење захвата свој основ? Зато што пред-меће Исто, оно види себе изван стасиса, као Не-Исто, као Ништво спрам Истог. Дохвативши се Истог, оно ништи себе као Ништво и враћа се у Стасис. Мишљење задржава себе у је-стању, али у исти мах излаже себе у два лика. Иство је заједничко лежиште мишљења и јестања, место где се они сливају, њихов логос, они су пак ликови Истог. Ова је последица измакла Пармениду. Он је, додуше, доследно, Ништво држао за привид, за оно што прикрива свој основ; али он није до краја промислио момент раз-личитости мишљења и јестања од Истог. Доследно: Ништво је све што није Иство; али Ништво ЈЕСТЕ. Према томе: Мнити и Јестати и јесте и није Исто. То је извео Хераклит.

Зато је погрешно рећи: Вечно враћање Истог; јер Исто нити се креће, нити лута, нити икуда одлази, да би се некуда враћало. Оно се некоме враћа ЊЕГОВОМ делатноошћу, или ЊЕГОВИМ увидом у опште кретање по кружници Бића. Треба рећи: ВЕЧНО ВРАЋАЊЕ ИСТОМ.

*

То, да се може рећи: Ништаство јесте (тј. да се Ништаство, у језику, уопште може прироковати, тј. да му се може прирећи макар неразлучиво својство, наиме то, да уопште јесте, да га има, да постоји, ес гибт еин Ницхтсеин, ил y а ун Нéант, тхере ис а беинг...) означава

*

Драгоцена реч: ЈЕСТАЊЕ, ЈЕСТАНИЈЕ, ЈЕСТ-А-НИЈЕ, и јесте и није; јер јестање

*

Обично се мисли да између облика ЈЕ и ЈЕСТЕ не постоји битна разлика. Колика заблуда! У облику ЈЕ изметнуо се подмет у ВРЕМЕ, тј. трпи на себи подривајућу силу Ништаства; у облику ЈЕСТ вратио се подмет у мировање, врт (врћење) времена скончао је у Искону, понор Ништаства укроћен је, подмет се поново подметнуо на његово дно.

*

То, дакле, да Нешто уопште јест, већ је оптрчани круг круг изметања и савладано искушење Ништаства. Зато се облик ЈЕСТЕ и може приписати подмету као НЕРАЗЛУЧИВО СВОЈСТВО (Он ЈЕСТЕ) које не тражи (или бар: Не захтева) никакво пририцање, док се облику ЈЕ нужно мора прирећи неко разлучено својство (Он је ЧОВЕК).

*

Разлика између Француза и Немаца: Ест и иСТ: Ови други нужно морају мислити јестање као јество, итд. Ми пак имамо оба захвата.

*

Важност италијанског глагола СТАРЕ: У његовим облицима само се СТВО уприсућује. Он нас води ка закључку да наше: ЈА САМ није само скраћени облик од ЈА ЈЕСАМ, него да изворно значи: ЈА СТАМ, и да у праоблику ЈА ЈЕСТАМ имамо исти однос као и код ЈЕ и ЈЕСТЕ, однос ВРЕМЕ-ПРОСТОР лишен уодношавања сливањем у Једно.