SVAROGOVA SRBIJA

NA SOFIJANSKOM PUTU

Pismo pesniku, pripovedaču i slovotražitelju

Dušanu Vukotiću

 

 Dragi gospodine Vukotiću,

 I ja sam duže no što sam se (u nestrpljenju) tome nadao čekao Vaš odgovor na moje pismo upućeno Vama. Uviđam da Vam sada, naravno sasvim nehotice, vraćam tu loptu. Vaša dva duboko iskrena i umna odgovora bacila su me u duboko razmišljanje: Kakvim putem da nastavim našu započetu saradnju? Kako uspostaviti tačku međusobnog poverenja koja će biti osnov za obostrano preduslovno uvažavanje?

1

 Meni je već iz prvog Vašeg dopisa bilo jasno da ste Vi čovek visokog (najvišeg!) domašaja, i to u svakom od mogućih pravaca kojima se kreće Vaša misao i Vaša dejstvenost. Nije mi promaklo da Vi svoje videje (dopustite da na ispravan način upotrebim tu reč koja je Grcima i Platonu dospela iz praserbijskog jezika, kao što su i (V)indusima, odn. Vendima, Venetima, itd, iz tog istog jezika isklijale Vede) izlažete geteovskom preglednošću, a da se u trud oko njihovog ospoljavanja upuštate sa danteovskom strašću, ne zaostajući u daru za ovom dvojicom utemeljivača evropskog duhovnog kruga. Još manje mi je promaklo da ste Vi vlasnik nepobitne i nerazlučive samosvesti o Sebi kao povlašćenom i odgovornom (do)nosiocu svih tih božanskih poslanstava koja iziskuju podudarnost Ličnog i Sveopšteg (da se ovde, u Vaše ime, pozovem na glavnog junaka knjige koja je ne samo Vama proizvela toliko nevolje - na SAMOSVEST Hegelove "Fenomenologije duha").

 Vaši pripovedni odlomci spadaju u najviši vrh (ne samo naše) književnosti. Vaši borbeni (odn. polemički, grč. polemos = borbenost) uzvraćaji idu i iznad sartrovske odmerene oštrine. Vaša razlogujuća oštroumnost, maštovitost i domišljatost u Jezikoslovlju i Slovoljublju (u Vašem Wortschatz-u) nadmašuje sve meni poznate vrhunce (ne uspevam godinama da se dokopam spisa Petrusa Ramusa, da bih Vas samerio sa njegovim pretpostavljenim dostignućem u presazdavanju pra-jezika).Vaše Narodoljublje i Rodoljublje ispredeno je od onog konca (da upotrebim ovu važnu, i meni, jednako kao i Vama, omiljenu reč) koji obrubljujući celinu našeg krugolikog Konaka, prišiva Konac za Iskon, odn. Kraj za Početak, štiteći Kon od razjarene praznine Beskona (jer "Praznina", odn. Pra-znina, od pra-zinuti, odn. Pra-Zeva=Pra-Haosa, koju ste onako blistavo opisali u svom proznom odlomku, ne znači odsustvo bilo kakvog sadržaja već NEUOBLIČENO STANJE PRA-TVARI).

Najzad, i najvažnije, sklon sam da Vas po pesničkom daru svrstam u najodabranije društvo onih najređih pesnika kojima je bilo dato da na svojim jezicima u stihovima iskažu najvišu i najdublju suštinu ljudskog opstanka i čovekovog mesta u svrsishodnom poretku božanskog nauma (pročitavši Vaše stihove, nisam se iznenadio saznanju koliko su na Vas uticali Gete i njegov "Faust"). Samim tim, sklon sam i da Vas ponajviše doživim kao Pesnika iz čijeg će duha proizaći veliko pesničko objedinjavanje neizmerne nacionalne istorijske građe.

2

 Imate li sve to na umu (pri tome još i moj osećaj da sam Vašom pojavom počeo da osećam naseljavanje pustare nastale odlaskom meni najdražih i najbližih ljudi Olge Luković Pjanović, Milića od Mačve i vladike Danila Budimskog), možete li pojmiti koliko mi nije lako da Vam saopštim da u Vašem žarovitom i svestranom nastupu raspoznajem svoje vlastito duševno i duhovno stanje iz vremena od pre nešto više od dvadeset godina, kada sam u Parizu, po uputu i blagoslovu vladike Danila, pronašao Olgu i sa njom se upustio u opojan sorabski san, u koji smo zajedno uvukli kičicu i potom pero Milića od Mačve, sve to sa teretom Državne bezbednosti za vratom? Kako da Vam bez nelagode kažem da sam još u to vreme stupio na put na koji ste Vi tek nedavno kročili kao očekivani i priželjkivani saputnik, i da sam pritom, u tom trenutku, bio opremljen rancem u kojem su se gurale godinama pripremane namirnice pribavljane iz skladišta Pesništva, Hvalomudrenosti (Filosofije), Slovoljublja (Filologije) i (Na)rodoljubivosti, te da me je taj put vodio kroz golgotu zatvora (i Olga je, uz druge emigrante, bila član "neprijateljske grupe protiv naroda i države"), kroz "građansku smrt" (po Česlavu Milošu), višegodišnje oduzimanje pasoša, progon i zastrašivanje članova uže porodice i najbližih prijatelja, kroz sudsko spaljivanje šest svezaka Pariskih književnih dnevnika, prepiske i dragocenih opasnih (!) knjiga i bogate književne arhive, kroz potkupljivanje i javno instrumentalizovanje ličnosti koje su se preko mene i moga kruga obučile i prevarantski vinule u sferu nacionalne verodostojnosti (Drašković, Šešelj...), kroz "udbacivanje", podrivanje i uništavanje:

 a) iz nevolje osnovane Izdavačke kuće "Sfairos" (više puta izbacivanje iz prostorija, bacanje knjiga u blato i poput krompira u memljivu garažu...), i

 b) voljno osnovane Narodne radikalne, i potom, posle njenog napuštanja usled šešeljevske uzurpacije, "iznuđeno" stvorene Konzervativne stranke,

- kroz jasnu policijsku pozadinu provala i krađa (kola, dva puta celokupna računarska oprema sa pohranjenim višegodišnjim radom, dragocene knjige, uglavnom retki i skupoceni rečnici neophodni za "serbijska" istraživanja...), i najzad, što je od svega najgore, kroz duševni i potom činjenički slom porodice koji me je konačno primorao da se gotovo sasvim povučem iz javnih, posebno političkih delatnosti? Da Vam na sve to ne nadodajem i smišljeno zanemarivanje mojih pesničkih, filosofskih i političkih knjiga, čiji je očigledan (naumljeni) ishod i činjenica da do jednog tako strastvennog tragaoca za Istinom, Lepotom i Pravdom kao što ste to Vi nije doprla ni reč o tolikom tridesetpetogodišnjem radu.

3

 Kako da Vam, dakle, bez Vašeg prethodnog osvedočavanja u postojanje tog za Vas i za ceo tekući naraštaj (pro)krčenog puta, predočim njegove teško domašene vidike, a da pritom i sebe i Vas ne izložim opasnosti da se iz prve ne shvatimo i onda prebrzo raziđemo, i pre no što smo zajednički zakoračili? Kako da preuzmem ulog Vašeg negodovanja ako Vam neoprezno ukažem na izvesna pristuposlovna (da ne kažem metodološka) ograničenja kod Olge i Deretića, od kojih ste Vi, međutim, krenuli sa bezuslovnim poverenjem? Kako da se zaštitim od Vaše moguće osude da sebi dajem preveliko pravo ako se bez odgovarajuće pripreme drznem te Vam saopštim svoje uverenje da su njihove temeljne pretpostavke POGRE[NE, te onda čitavo rudarsko iskopavanje najdragocenijih činjenica i savršeno slovesno (logičko) baratanje rasuđivanjem i zaključivanjem poprima obeležje SUBREPCIJE - ispravnog (ali samim tim ne i istinitog) zaključka iz pogrešnih ili neutemeljenih premisa?

 Kako da Vam bez Vašeg prethodno stečenog uvida u moja objavljena istraživanja i mogućeg poverenja koje bi ste mi po tom uvidu poklonili, saopštim, čemu bih se od Vašeg daljeg rada nadao i na kakvo bi ste veličanstveno dohodište stigli ako bi ste se temeljnije opremili

 a) logičko-filosofskim alatkama (ne bi li Vam stavovi, zaključci i definicije stajali na neoborivim temeljima, poštujući pravila GENUS PROXIMUS-a i DIFERENTIAE SPECIFICAE, od čijeg neuvažavanja teško pate Olgina i Deretićeva razlogovanja),

 b) [KOLSKIM jezikoznanjem (pre svega Istorijskom uporednom gramatikom), i

 v) naučnim postupkom kritičke istoriografije (ne bi smo li protivnike tukli NA NJIHOVOM TERENU).

 U slučaju a) verujem da bi ste izbegli siromašno (nazovimo ga) halkokolgijansko, vremenski pravocrtno poimanje "starosti" naroda (da vas podsetim da je to zbog Laonika Halkokondila koji je u XIV veku stvorio krilaticu “Srbi narod najstariji” koju je Olga stavila u naslov svoje slavne knjige), pa time i POTPUNO POGRE[NU PRETPOSTAVKU da su se iz srpske rase i srpskog jezika u bilo kom vidu nama poznate pojavnosti razvili svi indo-iransko-evropski narodi i jezici, što međutim, ne osporava povlašćeno pravo Srba da iz svog zapamćenog i presazdanog (rekonstruisanog) povesnog zgodovanja i sadašnjeg jezika S NAJVI[OM I NAJPLODNIJOM VERODOSTOJNO[]U učitaju sebe u zajednički iskon; a izbegli bi ste i deret-olgijansko nerazlučivanje naroda (deretanje) koji se svi od reda proročki i pesnički trpaju u istu vreću sa serbijskim pečatom, bez i najmanjeg obziranja i na naporedno postojanje i na zgodovinsko nastajanje rasno, antropološki, verski, jezički obeležene DRUGOSTI. Koliko samo antropološkog, etnografskog, istorijskog, lingvističkog znanja treba ugraditi u tako smela jednačenja u koja se upuštaju Deretić i Olga!

 U slučaju b) verujem da bi ste i sami ubrzo osporili mnoga svoja inače genijalna, ali često prebrza i katkad olaka i ovlašna, sasvim neobrazložena, pretrčavanja iz zvučno-glasovnog i oblikoslovnog (fonetskog i morfološkog) sastava jednog jezika u drugi, i u još većoj meri iz ove čulne sfere jezika u onu višu - značenjsku i (s)misaonu (semantičku). Postupno koračanje zasnovano na neoborivim jezikoslovnim i jezikotvorivim pravilima produžilo bi trajanje puta i u prostoru i u vremenu, ali bi njegovim deonicama dalo čvrstinu otpornu na podlokavanje sumnjala i besputnika. U najmanju ruku, ne bi se mogla desiti neuka fonetsko-semantička jednačenja po priprostom obrascu "narodnih etimologija", kao što je npr. Olgino po izvedenim posledicama opasno tumačenje, da su Srbi Grcima nadenuli takvo ime zato što su im bili GRKI, ili Milićeva antologijska groteska sa dokazivanjem srpskog obeležja Rg-vede preko našeg narodnog izraza "rknem ti ga majci". (Inače se sa Vama bez trunke odstupanja slažem da su suglasnici i njihove združbe nosioci osnovnih značenja).

 Najzad, u slučaju c), siguran sam da bi ste "akribijsku" obradu verodostojnih izvora (jer Istorija, Historia, od. grč. cistorein, jednako kao i nem. Geschichte, znači povedanje, odn. pri-povedanje, pa samim tim istina o događajima, zbivanjima, postupcima i ličnostima zavisi od ocene o verodostojnosti svedočenja) i presazdavanje najpribližnijeg toka zgodovanja, umeli da sprovedete sa istom slovesnom uverivošću sa kojom Deretićeve proročke i nedovoljno potkrepljene maštarije pretvarate u povezan i razrađen sastav. U protivnom, izlažete se doduše veoma utešnom, no postupačno (metodološki) opravdanom prigovoru da Vaši zaključci ne pripadaju Nauci nego Pesništvu; a taj prigovor važi i za gornje slučajeve a) i b). Ali onda se postavlja pitanje - zašto toliki trud ulagati u DOKAZIVANJE kada je u pesmi ili spevu dovoljno da nešto TVRDITE, naravno na umetnički lep i verodostojan način? Lično mislim da je taj put i vredniji i delotvorniji od naučnog - imaćete kad i gde da se u takvo moje stanovište uverite u mojim spisima.

4

Ta zar su šta drugo činili drugi narodi kada su u najvišim svojim umetničkim ostvarenjima prisvajali tuđe tekovine, ugrađujući ih u svoje pamćenje, preuzimajući naknadnu odgovornost za njihov davno istrošeni smisao? [ta su drugo “Vede”, šta “Ramajana” i “Mahabharata”, šta “Ilijada” i “Odiseja”, šta Vergilijeva “Eneida” i njoj prirodno sledstvujušča "Božanstvena komedija", šta “Biblija” i “Kuran”, šta, najzad, novovekovno evropeizovanje svekolikog planetarnog nasleđa od Renesanse do Bele Hamvaša i do Belog Azijskog Bika koji se (doduše bez Evrope na leđima) iskrcava na obalu Ist Rivera i s početka Menhetna tutnji Brodvej-avenijom? Prebrzo po svaku cenu premeštajući prirodni sadržaj Pesništva i Umetnosti u naučnu sferu, podmećete se na isti onaj ražanj na kome je mađaronski pop Ilarion Ruvarac na prevaru tako temeljno ispekao onakvog velikana kakav je bio Miloš Milojević, krijumčarski baratajući inače opravdanim zahtevima kritičke metode, da se miris tog srboždernog šenlučenja kroz ceo dvadeseti vek lepio za nozdrve, a ukus slasne praserbijske pečenice razlivao po nepcima, sladokusnih rasrbljenih gurmana po nazovisrpskim Univerzitetima. Ali to, naravno, ne znači da sa naučnog tla treba odstupiti. Naprotiv! Jedino je neophodno da se po njemu korača u dubokim kaljačama, jer se kaljuga i blatišta nalaze na svakom koraku. Takvim postupanjem odmah bi smo g. Mahera, možda i g. Petrovića (?) iz [vedske, imali u svojim redovima.

5

 Dragi gospodine Vukotiću,

 divno je da se podesilo i slučilo tako, da se u dan koji u celosti posvećujem Vama, u slovenskom svetu slavi praznik otaca slovenske pismenosti sv. ]irila i Metodija. Dolikuje zato da Vas u ovaj čas obavestim da sam pre ravno dvanaest godina učestvovao u osnivanju "Srpskog fonda slovenske pismenosti" (koji upravo danas u Rusiji veličanstveno obeležava sećanje na slovenske svetlonoše) i izabran za njegovog potpredsednika. Nešto kasnije izabran sam za potpredsednika Sveslovenskog saveza i za starešinu Bratstva Lužičkih i Balkanskih Srba. Tokom 1994. g. osnovao sam tribinu "Videlo" u Narodnom muzeju u Beogradu i svakog utorka, uz učešće najpozvanijih ličnosti, pretresao pitanja od značaja za slovensko (svebožačko) i hrišćansko određenje našeg naroda. Pre toga, Sveslovenski savez je, trudom svojih osnivača, znamenitih naučnika etnologa dr Radomira Rakića i arheologa dr \orđa Jankovića, dve godine u Domu Vojske sprovodio tribinu o drevnosti Srba, kojom prilikom je jednom za uvek dokazana [afarikova postavka iz 1822. g. da su se svi Sloveni u davnini zvali Srbi (u nekom od mnogobrojnih preobličenja njihovog imena). Godine 1998. g. objavio sam "Olgijanski put" u kome sam u članku "Serbijska videja Jovana I. Deretića" (pisanom po naruxbini izdavača kao predgovor za knjigu "Srbi - Narod i Rasa", ali se u njoj, zbog dužine i naročito mog prekoračenja roka, nije pojavio) izveo sledeće dokaze:

 1) Da su nazivi "S(e)rbin" i "Sloven" izvedenice jedne te iste reči (i ne samo one, nego i "Arijevac", "Sarmat", "Hrvat", "German", "Grk", "Frank", pa time i “Francuz”, "Frižanin", itd.),

 2) da ta izvorna reč imenuje boga Neba i Svetlosti Svaroga (Surija = Svarija, Svaran, Hvaran, Varuna, Uran, Ares, itd.), tako da su npr. Arijevci ustvari H/Svarijevci (odakle dolaze oznake plemstva hari, sri, ser, u značenju "NJegova Svetlost", ali i - što je od neizmernog značaja - "glava"), Frižani - Svarožani ili Hvarožani (f = hv, sv), Franci - H/Svaranci, Germani - H/Svermani, Grci - Gverci (odn. Hverci, odakle dolazi i Heleni), Serbi - S/Hverbi, Hrvati - H/Sverati, Sloveni - Sveroveni (jer "sl" = "sr" = "ser" = "sver", kao na primeru "Sverbi"), itd. Dodate li tome Empedoklov naziv za Svet u njegovom prvobitnom, savršenom, svetlom i sfernom stanju - SFAIROS - dobićete SVA(I)ROGA i razlog za ime moje Izdavačke kuće.

 Hajdemo još korak dalje. [ivom odsečena prva GLAVA (v)indijskog ^etvoroboga (eto zašto je toliko značajno SER u značenju "glava"), pomenuti Surija = Svarija, Sverija, ispostavlja se kao Servija, dakle Srbija, koja se tim odsecanjem vratila u svoju Nebesku postojbinu i odatle vodi svoj ovozemaljski narod, u nastojanju da vrati nedostajuću, nebesku, glavu na razboženo telo Sveta, i

 3) da se u nazivu S(ve)rbi, preko "latinskog" VERBUM, uspostavlja ista značenjska veza kakva očigledno postoji između "Slovo" i “Sloven", te da su to samo uraznoličenja jedne te iste reči, jednog te istog pojma, jedne te iste pra-stvarnosti koju oličavaju i svojim opstankom pronose sestre bliznakinje, Slovodónosnice Srbija i Slavija.

6 

 Međutim, bez obzira na ovo uzveličavanje Srba i Srbije i njihovog poslanstva, sva prethodna saznanja otreznila su me u pogledu halkoko-deret-olgijanskog pristupa. NI[TA MANJE OD SRBA SA^UVALI SU I DRUGI NARODI OBELEŽJA ZAJEDNIČKE DREVNOSTI! Krunski primer su Germani (= Gvermani = Hermani = Sermani = Serbani, što mnogo očiglednije od pojavnog oblika srpskog imena upućuje na jedno od njegovih glavnih značenja - "brat") kojima pripada jednako pravo na zahvatanje bistre vode sa istog bunara (pa su oni to od uvek štedro i činili, stvorivši npr. jednog Helderlina koji je za germanski duh "prisvojio" helenske nebesnike, Vagnera koji je vratio u život nibelunške bogove, pa Ničea koji se setio Zend Aveste i Zoroastra, da ne govorimo o najsamosvesnijem među svima, Geteu, koji je Faustov mefistofelovski pir smestio na posed Filomena i Baukide, tih oličenja dugovečnosti Staroga sveta.

 Tako isto stvar stoji i sa ostalim Svarožanskim narodima. A šta smo mi uradili? Dozvolili smo da nam iz sećanja ispadnu imena i ličnosti Bogova, a da nam za njihove tisućletne obrede prikače bezlične hrišćanske svece, te o slavama blagosiljamo one pomoću kojih su nas odrodili i porobili! Dozvolili smo da nam "otac naroda" bude onaj koji je pobio i proterao čuvare Stare vere, bogumile, da bi se njihovi potomci, štiteći se od mržnje izdajničkih novoveraca, preobratili u Islam! Dozvolili smo da nam u svim svetskim gužvama postrada po (više od) milion ljudi u ime očuvanja tobožnjeg "Pravog Slovlja" koje, međutim, nije ništa drugo do učenje Sedam Vaseljenskih sabora koje se svojski potrudilo da odstrani svaku primisao na ^etvrto (žensko) lice u Božjoj Sveličnosti, ono lice Sofije = Slavije koje su zaverenička Trojica prebrisala na isti način na koji su Brama-Višnu-[iva odrubili glavu njihove (Sofijine i Slavijine) sestre bliznakinje Surije - Srbije. Dozvolili smo, dakle, da BEZGLAVO tumaramo svetom, slaveći giljotinu kojom sámi sebi obredno odsecamo glavu svaki put kad nam se nekako ponovo nasadi na ramena! Vodeći svetski slavista Oleg Trubačov protumačio je ime "Srbi" kao "glavoseče" (od. sanskr."ser"= glava, i *bi=tući, biti, udarati); jedino se nije dosetio da su Srbi oni koji sámi sebi seku glavu. A za to vreme dok mi služimo kao tekućina za hrvatski levak kroz koji se Sloveni pretaču u Latine, a Donje (ne Nebesko) carstvo punimo leševima srpskih žrtava zatucanog pravoslavnog fundamentalizma, Katolička se crkva već vekovima, uzdizanjem kulta Bogorodice, sve više približava Četvrtoj Ličnosti Božjoj, pa nije daleko dan kada će njen Ekumenski pokret dovesti do sazivanja Osmog vaseljenskog sabora, na kojem će se proročanski nalog Fatiminog "Međugorja" u Portugaliji o "sanktifikovanju Rusije", započet Boljševičkom revolucijom Raspislava Bespućina i ubistvom carske porodice, dovršiti obrednim pirom samoodsecanja njene glave, pošto su tu sofioliku glavu krajem pretprošlog i početkom prošlog stoleća na svoje mesto vratili Vladimir Solovjov i Sergej Bulgakov. A to naumljeno samootsecanje podseća me na isti takav obred kojim su vladari i velikaši na ostrvu Rujan posekli Svjatovidovu glavu sa četiri lica i ogromno telo srušenog Boga vukli kroz blato dok je narod plakao, a i ja plačem sa njim svaki put kad mi ta slika vrhovnog svetogrđa izađe na oči. Možda bi Rusija i krenula Sofijanskim - dakle pravim, praizvornim Slavijanskim putem - da nije došlo do pomenutog bezbožničkog pogroma. Ali će pre biti istina da je ona postradala BA[ ZATO [TO SOFIJANSKIM PUTEM NIJE KRENULA, jer kad se zna kako je prošao Solovjov dok je u zatucano srpskoslovensko rusko uho, zaglušeno dosadnom vekovnom kuknjavom nekolicine ostrašćenih Kapadokijaca, ulivao sofijansku blagovest Viših Svetova, nije ni za čuđenje ni za osudu što je Vjaćeslav Ivanov pobegao u katolicizam, obelodanivši podvalu sa krivotvorenjem smisla Hristovog Vaskrsa, otkrićem Vaskrsenja praserbijske boginje Semele (Zemlje) za čije se oživljavanje njen sin Dionis (Divonjić, Dis) žrtvovao tako što je sebe zaveštao Donjem svetu.

7

 Pa ipak, dragi gospodine Vukotiću, kako god da okrenete, uvek završavamo osećajem i saznanjem da je upravo takvom srpskom narodu dodeljeno neko više poslanstvo, te da je naš osnovni zadatak da ga najpre sebi sámima, a potom i celom svetu - na njegov spas - odgonetnemo i sprovedemo. Meni je odavno postalo jasno da nas taj zadatak iz Umetnosti, preko Nauke, vodi u Filosofiju (nepotrebno je pominjati religiju, jer nju podrazumeva Sofija u Filosofiji, odn. Slavija u Hvaloslovesnosti), a iz nje u Politiku. Iz svega što Vi radite, vidim da hrabro gazite u svim tim pravcima, i ka istom cilju. Nadam se da sam Vam svojim isprva opreznim, potom možda (i meni sámom neočekivano) ipak prebrzim koracima, pružio podsticaj za dalji rad i našu buduću saradnju.

Možda ćete posle svega što sam Vam napisao biti bliže odgovoru na poletno pitanje koje ste kao rukavicu bacili u lice Srpskoj Raseljeni. Naravno, ne treba čekati! Možda ćete biti bliži i onom "kako" koje iziskuje Vaš još poletniji poklič upućen na isto mesto. Naravno, “hajde da se organizujemo”! Ali ja bih bio srećan ako bi iz našeg susreta kao POLAZI[TE proizašlo ono što je najvećma nedostajalo obezglavljenom srpskom narodu tokom proteklog veka, a to je SAMOSVEST, tačka podudaranja JA i MI, to je jasna predstava o vlastitoj istoveti koja isključuje sve dosadašnje osnove okupljanja, svest o Iskonu i Koncu - ona Samosvest i ona Predstava do kojih ste Vi dospeli prvi posle Olge (ali na široj i plodnijoj oranici od ove svete žene, dok je, na žalost, Deretiću često na prvom i poslednjem mestu ON SAM, to ćete tek imati da vidite, što je, s druge strane, možda i neophodno da bi čovek uopšte mogao da izdrži jednu tako usamnjeničku borbu u potpuno neprijateljskom okruženju). Najviši domašaji nacionalnog uma treba da se preliju u izgrađeno umeće opstanka, i to je valjda područje koje treba da nadahnjuje naš budući zajednički poduhvat.

 Najteže je, međutim, i najmučnije oslobađati se vlastitih predrasuda, naročito kada one dospevaju iz opšteusvojenih duhovnih i duševnih obrazaca celog naroda. Možda se posle svega nećete smejati mom čistom uverenju da Slobodana Miloševića uopšte ne bi ni bilo da svojevremeno najuticajnijim vladikama, mojim dugogodišnjim prijateljima, nisam poturio pod nos Sofiju i Svaroga, pa su oni posle, na svoje gorko kajanje, "izgurali" na vrh nacionalne sudbine bolesni komunistički, sobom opsednuti, ego Vuka Draškovića. Ali naprosto nisam mogao da protiv svog ubeđenja učestvujem u prevođenju naroda iz bezbožničkog u verski fundamentalizam, koliko god to bila karta na koju se u tom trenutku postizao privremeni politički cilj.

 Mene je, dakle, to postupno i dugotrajno oslobađanje od kolektivnih predubeđenja veoma skupo koštalo. Jer taman kada Vas u nekoj tački sustignu željeni saputnici, Vama se otkrije novi vidik za koji još niko nije spreman.

 

"Ako pronađeš razborita druga

za saputnika kreposna i mudra

da savlada teškoće na putu

s njim rado pođi i budi obazriv.

 

Ako ne nađeš razborita druga

za saputnika kreposna i mudra,

ko kralj iz ratom osvojene zemlje

usamljen se kreći kao nosorog"

 

- poučavao je u pradavna vremena knežević Sidharta Gautama Buda. Nadam se da ćete iz njegovih stihova pogoditi zašto ste ovoliko čekali na moj odgovor.

 

Vaš dr Milan Mladenović

24. maj 2002. g. Dan ]irila i Metodija

Zemun