НОВА СОФИСТИКА

Запис из "Предела жеге"

Ноћ, 9-10. фебруар 1974. г.

Београд

Најзад је дошла она права мисао и са њом неодољива жеља да буде забележена. То је повратак овој свесци - најунутарњијем дијалогу са собом и, како видим, повратак фебруару и студени. А мисао је: Изненадно сажимање свих немира и тражења најпотреснијих, у једној речи - и то којој! - прогледала намера да се обједине најдубље противуречности мог карактера.

Философија! Јесам ли икада јасније схватио значење и дубину једне речи? Шта се све под њеним именом не шепури, колико заборава и обмањивања у скрнављењу њене чистоте! Колико пак напора да се продре до једноставне, чак свима познате, али с лакоћом напуштане, њене бити! Софиа! Колико недвосмислености у тој речи, колико упућивања на лêтре верс сои, Сеин зум сицх!

Ја одбијам пројект било које од својих могућности која није у складу са мојим схватањем (бе)смисла свог и свег бивствовања. Људи пројектују у будућност своју визију и она постаје предмет наде, али својом делатношћу, својим ангажманом они скривају обзор вечно-изостајућег суштва, они прерушавају беспуће у привид смисла. Они живе под опсеном слободе избора својих највластитијих могућности, а не примећују да је могућност само једна: Живети своју људску судбину, издржавати присуство бесмисла, одбијати сваки пројект, сваку визију. Слобода се тада састоји у могућности да се изабере ово издржавање, она постаје фактична тек чином напуштања утемељености, и затим: Непрекидним боравком у Ничему. Софиа пак није што и то софон - то софон је резултат Софих: Разумевање, вештина себе-познавања, оруђа су за постизање мудрости, знања. Онај ко се тим оруђем служи јест философос, пријатељ мудрости, и његово пријатељство исказује реч философиа. Тек када стекне то софон, када упозна своју слободу у могућности избора једне једине аутентичне могућности живљења, философос постаје софистхс, философиа постаје софиа.

Посредујући се кроз то софон, софиа од хеуристичког принципа постаје хеуристика живљења.

Задатак је стога философије да прерасте у софистику. Софистика је бит и срж философије, њена иманентна сврха и једино оправдање њеног постојања. Философ који себе не учини софистом промашио је на свом путу, он је маратонац који не стиже на циљ, који одустаје од трке.

Презир који прати име "софист" има једну пожељну димензију: Човек који живи бесмисао света непријатан је за околину, он је савест и непријатна опомена самозабораву света. Човек који се својим апсолутним избором и напуштањем одлучује за своју слободу, "оправдано" ће изазвати не само презир, већ и гнушање нежне сентименталности и топле удомљености. У њему живи ни-због-чега-бивствујући-свет и он смело прихвата његов изазов. Тим прихватањем он, међутим, постаје изазов "дневној страсти" племените свакодневности.

Нова софистика има за нужну претпоставку философију, али је собом укида. Хеуристика мишљења постаје хеуристика живљења.