НАЦРТ КЊИГЕ

"ДОБА СЛОВЕСНОСТИ"

(1984)

Увод

Повесне и философске претпоставке за једну изворну философију, мишљену из повесног искуства српскога народа и значења провидности његовог језика.

I Садашњи тренутак српског књижевног језика и философије

А. Тренутак српског књижевног језика (из светлости два упоредна тока српске културне повести)

Б. Памћење српског народа

В. Тренутак српске и југословенске философије

Г. Философске могућности српског језика

II Провидност језика у служби философског мишљења

1. О истинословљу

2. О Суштинословљу

3. О Словесности (учење о Случају, о словеснком имену, о Лучи Неразлучивог)

4. О Саборности (о српском имену)

III Видови словесног бивствовања

А. Словенство - идеја слоге, слагања, сливања (Славија=Софија)

Б. Православље

В. Светославље (Светословље)

IV О Роду

А. Природа

Б. Пород, сродство

В. Народ

Увод

1. О словесности, или повесни основ заснивања једне изворне српске философије.

Појам словесности као највиши израз самопознања српског народа.

Строго философски, тај се појам показује као својеврсно излагање и претумачивање проблематике везане за појам логоса.

2. Ословешћивање народа у повести долази као учинак разумевања целине њиховог повесног постојања. Пут у самопознање јесте родно место философије.

3. О двострукој повесној обележености српског народа: индоевропска обичајност (језик, фолклор, остаци многобожачких култова, обреди, епски хероизам, народно песништво, итд.) и хришћанска образованост (цивилизацијски модел, укључивање уповесно време", ступање у заједницуобразованих народа", стварање јединствене државе са заједничким правним поретком стварање писма и народне и црквене књижевности, процват свих уметничких грана, итд.)

4. Изражај тог двојства у повесним облицима народног опстанка. Његово стапање кроз косовски култ, Светосавље и епско песништво.

5. Модеран облик испољавања те двострукости: супротно усмерење просветитељства и романтизма.

Та двострукост ставља нас у процеп између два пола повесног постојања народа, изражених противставом Исток-Запад.

6. О неопходности разбијања ове конструкције створене у сврху подјармиљвања. О неопходности разбијања евро-хелено-центризма што је очување метафисике као места столовања Истине и тражење новог темеља за једну будућу, планетарну цивилизацију.

7. Критика Хајдегеровог изједначавања логоса и фyсиса у раној грчкој философији: оно је философско покриће за вештачки скројену и насилно одржавану слику о искону не само европског, него рационалитета уопште.

8. Разобличавање кривотворене слике о људској повести, посебно евроцентричног тумачења и присвајања харизменационалитета" није залагање за ирационализам, него тежња за проширивањем поретка умног на подручју људске свести о прошлости и о смислу човековог повесног бивствовања. Онтолошка (суштословна) равноправност културе и цивилизације.

9. Језик као огледало наше повесне подвојености, али и као заједнички именитељ оба супротстављена пола. О двоструком смислу Вукове реформе: прекид континуитета српске средњевековне културе, али и успостављање дужег, �индо-европског" поседовања.

10. О неопходности превазилажења овог културно-језичког расцепа.

Оно треба да буде основ самопознања и ословешћивања српског народа.

11. О неопходности јужнословенског и, шире узев, словенског хоризонта у том превазилажењу. Откриће словесности као система ума утеловљеног у облике српског опстанка.

12. Изворна српска философија зато мора почети као свест о исконском памћењу српскога језика и о неопходности да се ослушне његово сачувано знање о суштини Бића и човековог посланства у поретку Природе (Нарави, Бивства).

I

Садашњи тренутак

српског књижевног језика и философије

А. Тренутак српског књижевног језика

1. Ово поглавље разрађује један од два у уводу назначена вида Вукове реформе: Прекид континуитета српске средњевековне духовности.

2. Разрада тезе о два упоредна тока српске културне повести.

3. Погром уместо срастања. Заборављени језик Гаврила Стефановића Венцловића.

4. Последице прекинутог континуитета на развој српског песништва.

5. О накнадном успостављању прекинутог континуитета.

6. Нацрт једног новог културног програма заснованог на накнадно успостављеном континуитету.

Б. Памћење српског народа

1. Ово поглавље разрађује други вид Вукове реформе као дијаликтички (разлогијски) противстав

2. Облици народног памћења: Обичаји, језик.

3. О тајинском (мистичком) импулсу према индо-словенским изворима српске народне културе: Митриновић, Милош Ђурић, владика Николај Велимировић.

4. Коренска провидност српског језика приближава нас самом извору индо-словенског тумачења света.

5. Вукова заслуга у открићу темељних облика народног памћења.

6. Класична и романтичарска историографија: од архимандрита Јована Рајића, преко славних Чеха и Француза, до Милоша Милојевића.

В. Тренутак српске и југословенске философије

1. Расправа о односу националног и над-националног у одређивању основног задатка философије.

2. Потпуни промашај тога задатка у савременој српској философији. Неиспосредовани скок у интернационализам.

3. Расправа о језичкој основи сваког изворног философирања. Разрада ове тезе на примерима великих философских домашаја код других народа.

4. О тачкама општег слагања међу српским и југословенским философија: настојање да се превазиђе метафисика.

5. Превазилажење метафисике у правцу онтологије.

6. Превазилажење метафисике у правцу антропологије.

7. Докази за нелегитимност таквихпревазилажења".

8. Разлике међу антрополошки усмереним философија: дијалектичари природе и дијалектичари историје.

9. Њихова заједничка полазна тачка: Марксова философија. Први, међутим, нарочито наглашавају Марксов материјализам, други нарочито његову дијалектику.

10. Последице ова два различита опредељења: природно-економски детерминизам и догматизам с једне стране, и хуманистички редукционизам, везан за проблематикуотуђења" иреволуционарне праксе", с друге стране.

11. И једни и други промашују неопходну полазну тачку философирања: Посредованост субјекта мишљења битним историјским и језичким условљеностима.

12. Тренутак колико српске, толико и југословенске философије, битно је обележен неопходношћу да се те две условљености ставе у полазну тажку мишљења.

Г. Философске могућности српског језика

1. Критика конвенционалистичког приступа језичким појавама: ограничавања његовог простора на подручјеповесног заборава".

2. О духовном пореклу језика.

3. О подударности језичких, појмовних и јестаствених појава.

4. О коренској провидности српскога језика. Повесни разлози за њено очување.

5. Примери за философски набој простих народних речи.

6. Повезивање са поглављем о Истинословљу.

II

Провидност језика у служби философског мишљења

(поглед на свет кроз кључаоницу српског језика)

А. О Истинословљу

1. Утемељивање ваљаности истинословног приступа.

2. Језик као место столовања Истине.

3. Гласови као носиоци предпојмовних значења.

4. О изворним и изведеним гласовима: свођење гласовног састава на основне гласове. О различитој улози сугласника и самогласника.

5. О скривајућем и откривајућем својству гласовних преображавања. Примери за та својства.

6. О сугласничким групама као ознакама за пра-појмове. О немисливости њиховог садржаја уследокошталости" сложених појмова у чије су знажење уткани.

7. О коренима речи као основама мисливости појмова. Критика важећег схватања да је коренатом" значења.

8. Коренска провидност српског језика треба да се стави у службу претумачивања целокупне философске проблематике. Појам истине појављује се у својој правој светлости.

9. Кроз корене речи просијава истинито значење појмова као оно исто у разноврсности појава. Истина као оно исто мишљења и јестања.

10. Појам Истог као заједнички именитељ Истине Јестања и Истине Појимања. Критика Хајдегеровог појимања Истине.

11. Глаголи имати и јестати као исконски раздвој Истог. Истина као Јестање у Истом. И реч појам (појимати, по-јм-ити) изводи се из истог корена. Такође: поесис!

12. Ова увиђања, која су могућа само на основи коренске провидности српског језика, пружају ослонац за утемељивање истинославља као новог почетка мишљења и дубљег проницања у смисао и суштину Бића.

Б. О Суштинословљу

1. О бићу и не-бићу, или о расветљавајућој природи онтолошке скале садржане у српском језику.

2. О потпуном промашају досадашње српске философије у приступу онтолошкој (=суштинословној) проблематици.

3. Повесни разлози такве странпутице. Сучељавање разнородног културног наслеђа и непревазиђени расцеп у културном континуитету.

4. Збрка у нашој онтолошкој терминологији. Потреба за установљавањем онтолошке скале, полазећи од постојећих језичких именовања која упућују на одговарајућа подручја јестањ и бића.

5. О Суштаству, Ништаству и Јестаству као видовима Не-Бића. Бркање појма Не-Бића са појмом Ништаства у целокупној повести философије.

6. Разлика у значењу Јестања и Бића јесте извор наше немогућности да мислимо на начин традиционалне философије. Јестање у Бићу и Небићу.

7. Разлика међу језицима и народима у изражавању односа Јестања и Бића. Народни карактери у функцији те разлике.

В. Учење о случају - о словесности (о Лучи Неразлучивог)

- личност

- случај

- слога

- слава

- слобода

- љубав

- Словени

1. О посланству Словена као носилаца Словесноти.

2. Луч Неразлучивог као Апсолут.

3. О Случају као С-лучености, тј. као пристајању уз Луч Неразлучивог. Етичке последице случивања - сијати према другима.

4. О Одлуци као од-лучености и од-лучивању од Лучи Неразлучивог.

5. О Сличности и Разлици као раздвоју исконског лика Лучи Неразлучивог.

6. О појму Личности (ликови у Логу).

7. О извођењу појма логаса (С-лога, Слог-во, Слово) из Лучи Неразлучивог.

8. О извођењу појма Слободе из Лучи Неразлучивог.

9. О извођењу појма љубави из Лучи Неразлучивог.

10. О Словесности као највишем изразу пристајања уз Луч Неразлучивог.

11. О Слози и Расловљавању (разлог).

12. О разлозима за буђење Словесности у српском и јужнословеснком народном бићу.

13. Славија=Софија. Олгијански пут прераста у славијански=софијански пут.

Г. О Саборности

1. сабраност у животу појединца исто је што и саборност у животу народа (Вера, Воља)

2. Разрада: о српском имену, итд.

III

Видови словесног бивствовања

А. СЛОВЕНСТВО - идеја слоге, слагања, сливања (Славија=Софија)

Б. ПРАВОСЛАВЉЕ

Ц. СВЕТОСАВЉЕ (Светословље)

IV

Родословље

А. ПРИРОДА

Б. ПОРОД, СРОДСТВО

В. НАРОД

V

Исконословље

КОН и БЕСКОН - о укончавању Бескона

О Року и Мери (прирочности)

О Уму, Разуму и Безуму

О српском имену: ЗБОР, САБОРНОСТ, ЗБОРИТИ (барбари)

СВЕТОСЛОВЉЕ

ВРЕМЕ И ВЕК - в(рат) и мир (мера)

Сурија - Сварог - Сфаирос

- О Једном и о Другом

Друштво као Другство и Другобност, али и као Другарство

- О духу и Души

- О Гону (нагон, изгон, изгинуће)

3. Треће, уз "Биографија" треба додати "и идентитет", па на хоме страници те рубрике сместити један од следећа два текста (а најбоље да од та два ти направиш један, допунивши шта где недостаје):

"Милан Младеновић у себи обједињује

песника и философа (дванаест објављених књига, докторирао философију на париској Сорбони),

класичног филолога и лингвисту,

књижевног теоретичара и критичара,

историософа и теософа (упустио се у "олгијанско" претумачивање смисла целокупне владајуће приче о људској прошлости, теоријски и практично редефинисао софијанство као синтетичку религију будућности),

политичара и говорника (обнављач Народне радикалне странке, оснивач и председник Конзервативне странке, двоструки кандидат за председника Србије),

композитора ( "Химна препорода Србије"),

шахисту (мајсторски кандидат, против олимпијских репрезентативаца резултат 4:0),

страсног путника и путописца (путовао по Европи, Северној Америци и Азији до Индије),

зналца многих старих и савремених језика и народа,

преводиоца капиталних философских, песничких, тео-мистичких и антрополошких списа (Платон, Лајбниц, Хелдерлин, Сведенборг, Тилак...),

пионира приватног издаваштва (оснивач, власник и главни уредник Издавчке куће "Сфаирос"),

вишеструког "јавног делатника" на подручју културе (инспиратор књижевно-философских окупљања, оснивач књижевних клубова, листова, часописа и трибина, потпредседник Свесловенског савеза, Друштва за обнову манастира Светих Арханђела код Призрена и Српског фонда словенске писмености, генерални секретар Друштва за књижевност и културу Југославија - Канада, старешина Братства лужичких и балканских Срба, итд.), најзад (и не на последњем месту)

страдалник под комунистичком - "брозном", "слоброзанском" и "ђидо-геxованском" - диктатуром (тринаест месеци робијања, "грађанска смрт" у смислу дугогодишње забране објављивања књига, чак и песничких, потом медијска маргинализација, онемогућавање професуре на Универзитету, итд.)"

др Антоније Тезић

"Милан Младеновић (од Лужице) се остварио на више поља и кроз више наизглед неспојивих делатности, као

- песник (пише и објављује од првог разреда основне школе, чим је научио да пише, седам песничких збирки),

- философ (докторирао на Сорбони),

- творац књижевно-философског правца "опсесионизам" и философског "система словесности",

- класични филолог и језикословац,

- преводилац са и писац на више језика,

- политички делатник (обнављач Народне радикалне те оснивач и председник Конзервативне странке), политички мислилац, бунтовник и ухапшеник (одлежао 13 месеци),

- бриљантни говорник и предавач,

- издавач (оснивач, власник и главни уредник издавачке куће "Сфаирос"),

- оснивач књижевних друштава, часописа, јавних и тајних удружења и политичких странака,

- покретач трибина и уметничких манифестација,

- композитор и извођач својих песама,

- шахиста и страствени љубитељ фудбала,

- светски путник и зналац више класичних и савремених језика,

- ронилац кроз српски језик и његове поетске и философске изражајне потенцијале,

- пионир у "олгијанском" оживљавању древне српске и укупне индо-словенско-европске традиције и свесловенског пантеона,

- човек огромног и несвакидашњег животног искуства, "уклете" судбине,

- власник многобројних псеудонима, и изнад свега тога

- "тајанственик словенског кова" (реч великог српског песника Миодрага Павловића)"...

Криле Белић Јастребић

4. Четврто, уместо "библиографија" треба ДЕЛА у српској и ОПУС у енглеској верзији. Садржај до даљњег нека стоји неизмењен.

5. Пето, у српској верзији, уместо ПОЕЗИЈА треба ПЕСНИШТВО. Ту се онда улази на нови хоме паге где налазимо корице свих песничких књига (седам) на које се кликне и тако улази у избор из песама и у приказе, фотографије са промоција дотичних књига, итд. А на том песничком хоме паге-у испод нове слике (портрет Милића од Мачве) стоје, некако паралелно, следеће две песме:

Из "КРУЖЕЊА СВЕТА"

Прерано навијен по сату свемира

Прерано самлех ватру разумех цвет

Прерано песму научих да речи бира

Прерано схвативши вечност осудих свет

Ал зрно живота што ми вечност даде

Да зрну простора будем само трун

Сазре у сазнање светлије од наде

Смисао је празан бесмисао пун

(1965-66)

СМИСАО ВАШИХ ЖИВОТА

Ви

који се рађате на изворима лишћа

у грлу ветра

у брзацима река

Ви

који се рађате у точковима воза

у крилу птице

у потоцима млека

Ви

што се тискате на уским мостовима

у кругу сата

у рамовима века

Пустите реке живота у своја корита

наћиће своје ушће

у једног човека

(1966)