1.

"ЛАЖ" у Опсенаријуму

*

Добра је лаж, лаж је најбоља, лаж тако савршено решава све безизлазне ситуације, измигољиш, све доведеш на место: Лаж враћа хаос у хармонију, лаж је оруђе савршенства. Тако си некако говорио, Стојане Мицићу из Лесковца, и ко зна шта све успут слагао.

*

Хитно написати "Похвалу лажи". Овековечити Стојана Мицића из Лесковац - тог демона вечног враћања. Укључити тај текст у пројект "Опсенаријума".

*

Не можеш преварити равног себи јер он и твоју лаж узима као нужну, дакле истиниту.

Уосталом, свест о превари стиче се накнадном рефлексијом, иако се све чешће она угурава у сред разговора.

*

(...) Орсон Велс са још једним великим филмом (после Грађанина Кејна): "Истине и лажи".

Уметност је лаж која служи истини!

Нико то није схватио дубље од генијалних фалсификатора који "немају свој поглед на свет". Да ли је мистериозни живот Хауарда Хјуза измислио Орсон Велс? Да ли је то највећа превара његовог живота? Да ли се недокучиви пупољак из Грађанина Кејна расцветао у највећу превару столећа?

*

Ево шта је последица Хегеловог става "Истина бића пребива у његовој смрти."

Питање: Шта је истина Истине као бића ако је лаж смрт истине?

Одговор: ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА ИСТИНЕ.

*

Синђелић у Аранђеловцу говорио о штетности истине, а досетио се Мићун: Ако је истина штетна, онда је корисна лаж!

*

Читава западноевропска историја темељи се на обезбеђивању услова да се једна баснословна лаж одржи и наметне као једина истина. Оно спиритуално у лажи владало је (и још увек влада) светом. Кривотворење је модус људског бивствовања и услов опстанка.

(...)

Памћење човечанства плитко је и сеже до лако дохвативих плодова. Заборав гута најнеопходније споне у мрежи знања. Изгубљени темељ надокнађује лаж: Она омогућује смисао тамо где недостаје темељ и где се тоне у ништавило. Западу су потребни (поново) лаж и сила да би опстао. А потребно је да његов барјак понесу његови најљући непријатељи, сазрели, додуше, у његовој утроби.

*

Дан када је изненада схваћено да се стигло даље и изнад опсесионизма. Сазрела је у духу једна темељна

Критика опсесионизма

као критика философија прелаза, или као философија укидања критике. То је оно што се некад слутило као

Критика критичког Ума

- оног Ума који аутокритиком укида себе као Ум. Његова се критика поклапа историјски са свитањем једне нове цивилизације која се рађа из пепела западноевропске.

Које су границе критичког Ума? Његова је граница самоукидање и опстајање у рђавој бесконачности. Нпр. грчки народ који и даље живи, али без воље за моћ". Европска је философија после Хегела изгубила самосвест, она живи у лажном уверењу да је нужан прогрес и да је свака нова философија напредак у односу на претходну; за западну мисао ствар стоји управо обрнуто: Свака је нова мисао назадак утолико што за још један корак приближава крају.

*

- Субјект историјске истине спознаје нужност да се истина у историји излаже као ЛАЖ у сврху ОПСТАНКА. Спознаја онтолошке истине реализује се као чин историјске лажи; ЛАЖ ЈЕ ПОПУЛАРНИ ОБЛИК (ИЗГЛЕД) ИСТИНЕ: Народ живи истину у облику лажи.

Безумље као нужан историјски облик појављивања Ума!

Лаж као разлика!